Када је тог 6. августа 1945. уранијумска бомба „Мали дечак“ експлодирала над Хирошимом, мало шта је остало живо – погинуло је око 237.000 од укупно 255.000 становника града, а збрисане су и готово све животиње и биљке. Но, удар атомске бомбе је преживело 170 стабала која су се опоравила и дочекала 21. век – у Јапану ово дрвеће зову Хибакујумоку. Међу њима најупечатљивија су стабла дрвета гинкго – њих шест – која су расла на свега око један до два километра удаљености од места експлозије, тамо где није остало готово ничега.
Ових шест стабала Гинкго билоба још је живо, а најстарије од њих посађено је још 1740 године – имало је више од 200 година у тренутку када је експлодирао „Мали дечак“. Најближи месту експлозије, на свега 1130 метара, био је гинкго који је посађен 1850. године крај храма Хоусенбоу који је и сам био збрисан под ударом бомбе.
У тренутку експлозије дрвеће је примило огромну дозу радијације и засуто је великом количином пепела и прашине који су још дуго лебдели у вазду. Сво лишће било је спаљено. Но, снажан корен који расте дубоко под земљом задржао је стабла у месту, а када је дошло пролеће, ново јарко зелено лишће се појавило на огољеним крошњама. Не само што су неким чудом стабла преживела, већ су се и опоравила изненађујућом брзином – због тога ову врсту, Гинкго билоба, у Јапану називају и „гласником наде“.
Анализом генома Гинкго билоба утрђено је да мноштво гена регулише софистициране хемијске и антибактеријске одбрамбене механизме и штити стабла од инсеката, труљења и болести. Истовремено, анализом старих стабала, оних од по више од шест векова, утврђено је да, за разлику од већине живих бића, гинкго није склон дегенеративним болестима, што га и у старости одржава снажним и здравим. Због свега овога, добро је прилагођен животу чак и у загађеним градовима.
Чудновато дрво, висине и по 20-30, па и више метара, лако ћете препознати у неком парку или шуми по специфичној јарко зеленој, уједначеној боји крошње и необичним лепезастим листовима, који на јесен нагло постају уједначено јарко жуте боје. Листови су троугласти са урезима на врху, а на женским биљкама у пазуху листова образују се мали семени заметци.
Гинкго је, наиме, двополна врста – постоје мушка и женска стабла, а ова друга развијају семе које наликује маленој кајсији, због чега га у Јапану и називају сребрна кајсија. Семе се користи у исхрани, за поједина традиционална јела, али се сматра и афродизијаком. Ипак, семе споља непријатно мирише, па се обично у парковима саде мушке биљке.
Иако се у апотекама могу наћи разни препарати на бази екстракта ове биљке, новије студије показују да они немају значајан утицај на лечење Алцхајмерове болести и друга обољења повезана са памћењем, пажњом и когнитивном функцијом, као што се понекад сматра.
Гинкго је, иначе, такозвани живи фосил – биљка која нема живе рођаке. Разноврсни остаци гинка који су пронађени сугеришу да је ова листопадна голосеменица живела још пре око 270 милиона година (диносауруси су нестали пре око 66 милиона година) и била веома распрострањена.
Чарлс Дарвин је у књизи “О пореклу врста” навео да постоје врсте које су повезане са неким давно изумрлим биљкама. Те биљке су опстале до данашњег дана и он их је назвао живим фосилима. Уопште, тај назив се користи за означавање биљака и животиња које су постојале у више геолошких периода, које су задржале неке од примитивних карактеристика и које морфолошки и физиолошки наликују фосилима – као што су, на пример, крокодили, који су наџивели диносаурусе.
Данас се гинкго у Азији сматра за свето дрво и гаји се у двориштима палата, а као дивље расте једино на југоистоку Кине, у планинским подручјима. У Европи и Америци узгаја се по парковима где привлачи много пажње својим необичним изгледом. Стабла се могу видети и у Србији, а у Београду нека од импресивнијих су у Мањежу, затим у Ботаничкој башти „Јевремовац“, у арборетуму Шумарског факултета, а једно од најлепших налази се у дворишту куће краља Петра Карађорђевића на Сењаку.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
naukakrozprice.rs
