Чланци на тему срама неизбежно изазивају питања. Овај кратки чланак је покушај да се да мало више садржаја као одговор на нека од тих питања. Надам се да је од помоћи.

Срам је нормална емоција – она без које не бисмо могли да живимо. Он сигнализира емоционалне границе (између осталог) и упозорава нас на веома важне друштвене информације. Можемо га доживети само уласком у собу са странцима док тражимо да видимо шта други раде и да ли ћемо се уклопити. Доживљавамо то у окружењу друштвене нелагоде или неуспеха. Такве информације су важне као и вид, слух, мирис итд. Његово одсуство учинило би нас непропусним за сигнале које други желе да пошаљу у вези са сопственом удобношћу и нелагодношћу. Без срама, друштвена интеракција би била опасна.

Али ово је опис „здраве срамоте“, једноставног, природног сигнала који је од користи свима.

Постоји, међутим, његов мрачнији пратилац, „токсични стид“. Токсични стид је генерално резултат злостављања, повреде, дуготрајног стреса или разних прекинутих и нефункционалних веза. Токсични стид није „токсичан“ у смислу да се осећа горе од здравог стида. Здрава срамота може да се осећа изузетно непријатно. Токсични стид је „токсичан“ по томе што се сам стид некако променио. Уместо да буде користан, емоционални сигнал, он постаје одлучујућа карактеристика личности.

Замислите пса који је био злостављан. Сваки пас доживљава страх. Али дуготрајно занемаривање и злостављање могу пса свести на масу дрхтавог меса – подвученог репа, врло вероватно да ће га угристи. За пса, његов страх је почео да доминира свиме. Он чита свет кроз свој страх. Дакле, људска рука пружена за мажење се види као људска рука пружена да удари. Није ни чудо што ће је вероватно угристи.

Са токсичним стидом, сам стид је постао доминантна платформа за личност. Очекујемо срамоту . Очекујемо неуспех , одбацивање, осуду, кризу, критику, итд. Бол токсичног стида је тик испод површине и реагује са врло мало стимулације. Непотребно је рећи да такво искуство има начин да развије начине заштите. Можемо постати хипер-будни или вођени ка сталном савршенству. Вероватно ћемо бити депресивни или хронично љути. Можемо развити „маске“ идентитета које служе као лице свету. Постајемо „нешто“ – али не и сами.

Када се догоди догађај здравог стида, цео наш емоционални механизам је поремећен. Први посао је да одговорите на срамоту и решите ситуацију. У овим ситуацијама нисмо у најбољем издању. Стид ремети разум. Даје поруку: „Поправи ово!“ или „Трчи“! или „Ти си неуспешан и никада нећеш успети!“ или „Овако ће увек бити!“

Када токсични стид преузме личност, све врсте ситуација (које носе одређену количину нелагодности) могу послужити као окидачи, покрећући претеране реакције личности вођене стидом. Лоше реагујемо. Претерано реагујемо. Покреће се мноштво могућности, од којих ниједна заправо не „поправља“ ствари.

Нажалост, један од нежељених ефеката токсичног стида је да нас отуђи од себе (или да нас отуђи од света). Срам који је присутан никада не нестане сасвим, већ постаје лице које види свет. „Право ја“ је негде иза тога, неспособно да се пробије. Лако је видети како таква динамика отежава односе. У овом окружењу, Бог такође изгледа далек. Заиста, вероватно ћемо од Бога направити представу, идеју са којом покушавамо да се повежемо. Наравно, наша срамно створена представа Бога је исто тако вероватно искривљена као и све остало око нас. Можемо у потпуности избегавати Бога, посебно ако је „идеја“ о Богу коју забављамо насилник који ствара срамоту. Ко би желео тако нешто у свом животу?

Са тим малим описом (а ово је само скица сличица) лако је уочити да токсична срамота захтева озбиљну пажњу. Она искривљује свет, нашу перцепцију света и нашу перцепцију и доживљај себе. То је глас страха, гнушања, стида, туге, беса, итд. Наравно, није сваки страх, гнушање, стид, туга, бес, итд., производ токсичног стида. Проблем је у томе што са токсичним стидом може бити готово немогуће знати шта се заправо дешава. Да ли је то мене или је моја срамота?

Како да се извучемо из овога? Једноставан одговор је – уз помоћ. Сетите се застрашујућег и злостављаног пса. Како излечити такву животињу? Са добротом, стрпљењем, љубављу, нежношћу и доследним поштовањем онога што је претрпело и учињене штете. Животиња ће излечити – и промена ће изгледати чудесно. Вероватно ће бити неких резидуалних ефеката, али трансформација може бити невероватна.

Са људским бићима ствари су компликованије (као и наше емоције и мисли). Али ипак, потребна је доброта, стрпљење, љубав, нежност и доследно поштовање онога што је неко претрпео и штете која је учињена. Много пута су корени или рани узроци токсичног стида закопани и скривени (као код злостављања у раном детињству и слично). Изнад свега, ко год нам помаже у суочавању са токсичним стидом мора бити сигуран и поуздан . Ништа у нашем животу није рањивије од оних места у нама која су оштећена токсичним стидом. Кршење поверења у такве ствари, или (не дај Боже), њихово коришћење као оружје, само по себи је озбиљан облик злоупотребе.

Моје лично искуство исцељења у овом погледу је комбинација разговора са терапеутом од поверења и неколико пријатеља, као и са мојим исповедником. У свим окружењима, оно што је било вредно било је откриће да је откривање срамотних искустава, када се наиђе на љубав, разумевање и недостатак расуђивања, само по себи почетак исцељења. Потребно је поновити – а за неке ствари ће несумњиво бити потребне године стрпљења. Имао сам 58 година када сам започео путовање у ову врсту лечења – лекција да никада није касно да почне.

Токсични стид ствара празнину у нама. Личност „формирана од стида“ није истинско ја. Занемарено и често непримећено је истинско ја које лежи испод. Када стид почне да нестаје, остаје нам некакво дете, истинско ја коме је потребна брига и љубав. Псалам каже:

„Сигурно сам умирио и утишао душу своју, као одбијено дете с мајком; као што је одбијено дете моја душа у мени“. (131:2)

Ово је стих из псалма који ми је први скренуо пажњу старешина Захарија из Есекса (који ми је био од велике помоћи на целој овој теми). Псалмиста је препознао невољу своје душе и видео у њој дете. То је дубока мудрост – а не трик поп психологије. Иконографија доследно приказује душу као дете. (уп. икону Успенија)

Темељно изнад свега је чврсто уверење у Божју непопустљиву и безусловну љубав. Са том љубављу не може бити оклевања или сугестије да би се могла повући. „Условна љубав“ (где се љубав користи као награда, а повлачи као казна) је као замена шамара за љубазност нежне руке са псом који је тек почео да верује. Исцељење захтева да сазнамо да је Бог безбедан. Бог је добар. Он жели само добро за нас. Без таквог разумевања, Бог ће остати изван слике за душу оштећену токсичним стидом.

Током година сам приметио да су неки људи (укључујући и неке свештенике) уверени да се душа може спасити само дисциплинским шамарима и исправкама с времена на време. Ако су такве исправке потребне у људском животу, онда је вероватно само Бог тај који има мудрости да зна када и како треба да се изврши таква исправка. Моје искуство као свештеника и исповедника је да једноставно треба да будем доследан у дељењу Божје љубави и да будем стрпљив са оним што може бити процес исцељења који траје годинама. Додао бих да је, по мом искуству, духовно злостављање скоро увек случај манипулације токсичним стидом према некоме. Ако се то деси, од нас се не тражи да то толеришемо.

Ово је тешка тема. То је суштинска тема у духовном животу и дотиче много више душа него што можемо замислити. Можда се питате зашто Традиција не говори више о томе. Можда чак мислите да убацујем модерну психологију на место духовности. Међутим, Традиција говори о овим стварима, али често на другом језику.

Књига Сирахова каже: „Постоји срамота која доноси грех, и нека врста срамоте је слава и милост. (4:21) Ово је разлика између токсичног стида (који нас меље у прах и отуђење смрти) и здравог стида (који може донети славу и милост). Поред тога, Традиција најчешће говори о здравом стиду под насловом „понизност“. Понизност је способност да се носи здрав стид (опет је то потврђено у учењу о. Захарије).  

Молим се да овај кратки синопсис буде од помоћи онима који желе да науче више о овој теми. Моја сопствена књига о стиду и духовном животу је у процесу уређивања и биће објављена (речено ми је) у фебруару следеће године (или отприлике). Боже дај нам свима благодат!

Отац Стефан Фриман

Превела редакција Чудо

 

.ancientfaith.com

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име