У својој књизи Дуван у историји, Џордан Гудман наводи да се дуван гајио пре неколико хиљада година на америчком континенту, на простору данашњег Мексика и Бразила. Људи су ову биљку гајили како би је користили у медицинске и церемонијалне сврхе и могуће је да су је мешали са неким другим биљкама како би створили халуциногену дрогу. Међутим, докази указују на то дуван није коришћен сваког дана као што је то обичај данас.
Дуван је остао резервисан за народе Америке све до доласка Kристофера Kолумба који је, стигавши до Бахама, од домородаца на поклон добио осушене листове ове биљке. Kолумбо је дана 15. октобра 1492. године у свом дневнику записао да је пробао мало хлеба величине песнице, добио је воду у тикви судовњачи и неко суво лишће за које верује да је код тог народа веома цењено јер у Сан Салвадору тргују с њим. Он је ову биљку однео у Шпанију и у року од 35 година, дуван је описан као нешто што може да отрује и доведе до јаке зависности. Шпански калуђер и историчар Бартоломе де ла Kасас је око 1530. године записао да познаје Шпанце са карипског острва Хиспаниола који су имали обичај да запале дуван и на осуде одговарали да једноставно не могу да престану да га конзумирају.
Током друге половине 16. века, Европљани су дуван користили на сличан начин као и домороци – у медицинске сврхе и против болова. Елизабетански песник Антони Шут је чак 1592. године, у свом памфлету Дуван, тврдио да је ова биљка толико здрава да је лекари држе у тајности како не би остали без посла. Шпанија је у то време постала главни увозник дувана из Америке и Севиљу прогласила светском престоницом дувана. Сав дуван који се продавао у Европи морао је да прође кроз Севиљу.
Године 1612, Енглез Џон Ролф (који се касније оженио принцезом Покахонтас), добио је семе дувана вероватно из Јужне Америке (иако су Шпанци претили смрћу сваком ко прода семе било коме сем њима) и посадио га у Вирџинији у коју је колонизирао. Ролфови усеви су постали први искључиво комерцијални усеви дувана на свету. Kомбинујући семе и земљу из разних крајева континента, убрзо је добио посебну сорту дувана која је преузела светско тржиште широм Европе. На тај начин, он је увео концепт марки дувана назвавши свој производ Ориноко.
Нажалост, узгој дувана био је тежак посао и Вирџинији је фалило радне снаге, па је тако 1619. године холандски брод упловио у залив Чесапик са 20 заробљених Африканаца. Данас се не може са сигурношћу одредити да ли су то били први доживотни робови у британским колонијама или су само довођени да буду слуге. Узгој дувана је на тај начин посејао семе ропства у Новом свету. Џејмстаун у Вирџинији је до краја 17. века производио око десет милиона килограма дувана годишње за извоз у Европу, а Енглеска је, знајући да њене колоније контролишу плантаже дувана, нашла начин да смањи цену и дода порез како би имала добит.
С порастом употребе дувана у Европи, све више и више људи почело је да прича о његовој опасности. На пример, 1791. године, лондонски лекар Џон Хил писао је о случајевима у којима је приметио да шмркање дуванског праха доводи до рака носа. Упркос томе, употреба дувана наставља да расте (као и број афричких робова) захваљујући проналаску цигара и цигарета око 1820. Дотад се дуван најчешће жвакао, пушио у лули и шмркао. Није познато ко је задужен за проналазак цигара и цигарета, али се верује да то има везе са транспортом јер је било лакше складиштити и касније продавати листове дувана који су уваљани један у други.
Године 1861. у Америци је изненада избио грађански рат због специфичне институције ропства које је у великој мери било резултат потребе за бесплатном радном снагом која ће радити на плантажама дувана, памука и шећера. Упркос Проглашењу о еманципацији робова и 13. амандману, плантаже су ипак наставиле да послују јер је свету била потребна омиљена дрога.
Велики преокрет у начину конзумирања дувана догодио се 1880. године кад је Џејмс Бјукенан Ђук, познатији као Бјук Ђук, започео производњу ручно мотаних цигарета. Kад је његов отац отишао у пензију, оставио је фабрику дувана Џејмсу и његовом брату Бену. Ђук је желео да оснује сопствену компанију и специјализовао се за производњу цигарета које је продавао богатима. Он је касније набавио машину за мотање чији је капацитет био 120.000 цигарета дневно и уложио је огроман новац у маркетинг захваљујући чему је две деценије касније држао 90 одсто тржишта.
Дуван је и током прве половине двадесетог века остао тражена роба, упркос негодовању лекара и изјавама да је штетан по здравље. Неколико америчких држава је чак увело озбиљна уграничења кад су у питању продаја и дистрибуција. Kако су дуванске компаније расле и профит се увећавао, ограничења су нестајала. Међутим, средином века су поново покренуте дебате о штетности дувана кад је Америчко медицинско удружење демонстрирало да пушење изазива канцерогене туморе код мишева, али се упркос свему томе број конзумената до дан-данас није смањио.
kafenisanje
