Ватру и точак наћи ћемо на свакој листи најважнијих изума у историји људског рода. Но, ватру није требало измишљати: проблем с њом било је одржавање и – као и данас – обуздавање. Точак, међутим, будући да не постоји у „природном облику“, јесте изум, иако име његовог изумитеља никада нећемо сазнати. Много је лакше претпоставити чиме се бавио: по свој прилици, проналазач точка био је – грнчар.
Уобичајена претпоставка о логичном развоју точка од облице коришћене за превоз великих терета, по којој се до точка дошло одсецањем „кругова“ од дрвеног балвана – не функционише. Исто као и тако направљен точак: кружни дрвени одсечак брзо се расушује и цепа. С друге стране, балван, тј. ваљак, одличан је за премештање великих терета, па се користи и данас као што је коришћен при подизању пирамида.
Ако је судити по археолошким доказима, најстарији нама познати точак појавио се у Сумеру, јужном делу Месопотамије, средином четвртог миленијума старе ере. Приказан је на глиненим плочицама као део писарског знака за кола. У краљевским гробницама у Уру, током ископавања почетком прошлог века, сер Леонард Вули пронашао је уз кола са точковима иста таква на салинцима. Сматрао је, чак, да су саонице биле погодније за превоз по меканом, блатњавом тлу између Тигра и Еуфрата. С разлогом, уосталом: точак начињен од два или три комада дебеле даске био је тежак, лако је упадао и заглављивао се у меканом земљишту, блату и муљу. Но, како год било, Леонарду Вулију припада и заслуга за откриће првог „правог“, грнчарског точка, начињеног од – глине. Отуд и претпоставка да је непознати изумитељ точка по занимању био грнчар, а не превозник.
Проблем тежине масивног дрвеног точка решаван је „уграђивањем шупљина“, што је, временом, довело до изума паока. Најпре једног, у облику попречне даске кроз коју је пролазила осовина, потом четири, шест или више који су точак истовремено чинили лакшим и – чвршћим. Производњом точкова за кола или само појединих делова за точкове, бавиле су се посебне занатлије, а трговина колима било је уносно занимање и важан део ондашње међународне размене добара. Као и већина других људских проналазака, и точак је од самог почетка ефикасну примену нашао у рату: у комбинацији с дивљим магарцем, касније припитомљеним коњем, омогућио је стварање војних јединица бојних кола, која ће доминирати у ратовима на Блиском истоку готово два миленијума, све док на бојиште у ВИИ/ВИ веку старе ере није изашла фаланга, збијени борбени поредак тешко наоружаних пешака.
Нема људске заједнице која, у најширем смислу те речи, не познаје проналазача – ове или оне вештине, уметности, знања, алата, оружја или прастарог обичаја. Боговима или њима сличним бићима се у поприличној мери поверава одговорност за измишљање и открића, било то на корист људима или, чешће, на њихову штету.
Богови нису по дефиницији морали бити благонаклони или, чак, паметни. Приглупи Титан Епиметеј, обављајући божански налог да живим бићима расподели неопходне особине сасвим је заборавио на људе, па су дотични остали без крила за летење, крзна да их штити од зиме, брзине да се спасавају од зверова и ближњих, очњака да се прехране, канџи за одбрану… Зато је његов паметнији брат, Прометеј, морао – не би ли људима олакшао живот – да од богова украде ватру. Кажњен је да му, прикованом за кавкаске стене, орао ждере џигерицу до краја света и века. Ослободио га је, по једном популарном миту, Херакле лично. Али, ни Прометеј ни Херакле нису могли да једноставно укину пресуду: Прометеј је, да би пресуда важила, од једног беочуга ланца којим је био окован направио прстен у који је уметнуо комадић кавкаске стене. Носећи га на прсту, формално је остао окован за Кавказ. И данас, каже мит, људи носе прстење с камењем као знак свог прометејског порекла.
Грци су поменутом Прометеју приписивали сву силу различитих корисних изума, али су у историју цивилизација, нарочито западне, ушли и као народ који је први индивидуализовао проналазаче. Тај грчки „проналазак проналазача“ обележава далеко највећи део историје западне цивилизације, доводећи понекад до очајања генерације и генерације ученика и студената који су присиљени да памте ко је измислио ово или оно, ко је и када открио нешто треће, па чак и зашто је то важно. Тек однедавно примећује се нека врста промене, дошло је до „открића“ да баш све важно није пронађено, изумљено или први пут примењено на Западу. Проналазачи су данас „иноватори“ у бољем, или они који неки циклус односно претходно постојећи низ открића примењују на ефикаснији, економичнији, кориснији или неки четврти нови начин, у горем случају. Научници, који се током великог дела историје нове ере нису могли друкчије замислити до као усамљени генији, најчешће ђаволови ученици, данас примају и највеће награде позивајући се и изражавајући захвалност читавим генерацијама претходника или савременика који су допринели њиховом појединачном успеху.
vreme.com
А Дупљајска колица из доба Винчанске цивилизације?
Жалосно је што се и даље истрајава на лажној историји.