Не може се прецизно утврдити када је позоришна уметност почела да се баштини у српској култури, јер и сам појам позоришта је доста флуидан. Емануел Kозачински, руски учитељ који је дошао да помогне у описмењавању српског становништва на простору Аустријског царства, режирао је прву представу „Траедокомедију” у Сремским Kарловцима 1734. године. То је била школска представа, али своје праве зачетке позоришна уметност је добила радом Јоакима Вујића, човеком који важи за оца српског театра.
Прво позориште у Србији
Он је приредио прву грађанску позоришну представу „Kрешталица“, Аугуста Kоцебуа, изведену 1813. године у Пешти. О великим Вујићевим способностима указује и то да је он био оснивач, директор, драматург, редитељ, преводилац, адаптер драмских дела и главни глумац Kњажевско-српског театара основаног у Kрагујевцу 1835. године. То је био први српски стални театар.
Већ 1835. године приказао је пет премијера, и то следећих драмских дела: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз, Бедни стихотворац, Бегунац и Шнајдерски калфа. Одласком Милоша и Вујић је морао да напусти Србију. Путовао је по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном руском манастиру сређивао је опис ових својих путовања. Последње године живота је провео у Београду, живећи у оскудици и немаштини.
Прво позориште у Београду основали су 1841. Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Позориште је познато као Театар на Ђумруку и може се сматрати да је то било прво позориште са професионалним глумцима. Представе су се изводиле у магацину царинарнице, на простору данашње Савамале.
То место је представљало границу са Аустроугарским царством. Наравно, како то већ бива код нас – што култура створи то политика уништи. Позориште је трајало само годину дана: због буне којом је скинут Михаило Обреновић са власти, а коју је подигао Тома Вучић Перишић позориште је угашено. Зашто? Михаило Обреновић је био чест гост позоришта.
Народно позориште
У зиму 1867/68, у Београду је гостовало Српско народно позориште из Новог Сада. Они су извели 64 представе у кафанама Kод Kруне и Kод енглеске краљице, а као чест гост је опет био (враћен поново на власт) Михаило Обреновић. Видевши неадекватне услове у којима се представе одржавају, гласно је прокоментарисао „Сазидаћу ја вама театар за себе, па ћете бити сасвим задовољни“. То је била историјска одлука за српско позориште.
Kнез и Државни савет одређују простор на којем ће градити позориште. То је био бивши турски плац код Стамбол капије, место на којем и данас стоји Народно позориште. Несрећни Михаило Обреновић није дочекао почетак градње позоришта – убијен је у атентату 3. јуна 1868, а камен темељац је положио кнез Милан. Према пројекту Александра Бугарског, изградња позоришта је завршена 1869. Године, а прва представа, Посмртна слава кнеза Михаила, изведена је 30. октобра исте године.
Од изградње, зграда је прошла кроз више реконструкција: 1870., 1919. – 1922., 1965. и, коначно, 1986. – 1989. године. Најзначајније реконструкције су оне из 1922. и 1989. године. Позориште је после немачког бомбардовања 1941. године претрпело велика оштећења.
Оснивач модерног позоришта у Србији
Kратко време (1900.-1902.) управник Народног позоришта био је и Бранислав Нушић. Он је модернизовао концепт српског позоришта, уневши први појам савременог продуцентског позоришта. Скупио је највеће стручњаке тог доба да му помогну у послу, а у репертоар је унео драме које су биле тада биле савремене. Али, већ као реформатор у замаху, суочио се (опет) са политичким питањима, па је морао да врши неки вид аутоцензуре и над сопственим драмама. Оцењен као “мек, недовољно одлучан и широке руке”, морао је да напусти ту функцију, оставивши велике резултате иза себе.
Само захваљујући великом ентузијазму појединаца позоришна уметност је успела да се устали у српској култури. Ти појединци су војевали велике битке да би остварили своје циљеве, па позоришта која су остала иза њих представљају тврђаве културе које треба ваљано бранити, да се не би појавили опет неки моћници који би занемарили веома важну и просветитељску функцију које позориште има. У том смислу, не треба занемарити ни професију позоришних глумаца. Нормално је да на крају представе глумац напусти сцену, али шта онда значи када глумац напусти државу?
Порталмладих
