Нико не зна одакле тачно потичу ципеле са високим потпетицама, али се верује да су настале на Блиском истоку где су их носили мушки јахачи како им нога не би склизнула са узенгија, а приказ такве обуће може се наћи на персијској чинији из деветог века.
У 15. и 16. веку међу женама Венеције биле су популарне изузетно високе платформе које су биле показатељ високог социјалног статуса, а током ренесансе њихова висина ишла је до чак пола метра. У таквој обући немогуће је било ходати, па су са собом често водиле слугу који их је придржавао док пружају кораке да се не би саплеле.
Није утврђено кад су високе потпетице измишљене, али су први пут званично примећене на нози краљице Елизабете I, почетком 16. века. Забележено је да је краљица носила пар шпанских кожних ципела са високом потпетицом и луковима, а познато је да је и њена полусестра и претходница Мери такође ценила предност у висини коју је таква обућа пружала. Kраљици и њеним дворанима није сметала неудобност високих потпетица, а драматична висина њихових ципела симболизовала је виши ранг и разликовала их од обичне, радничке класе.
Једно време су мушкарци и жене носили скоро идентичне ципеле, а подела на мушке и женске почела је око 1660. кад су мушке ципеле почеле да скрећу ка неким практичнијим решењима. Дизајн женских ципела кренуо је на другу страну, па су често биле декорисане свилом или плишом.
Пре него што је француски дизајнер Kристијан Лубутен постао познат по ципелама са црвеним табанима, његов земљак је то урадио много пре њега. Kраљ Луј IV носио је ципеле чија је пета била офарбана у црвено или прекривена црвеном мароканском кожом. Баш као што је случај данас са Лубутеновим ципелама, Французи су и тада полудели за таквом обућом и имитације су цветале.
Љубавница краља Луја V, Мадам де Помпадур сама је дизајнирала ципеле са потпетицом која је препознатљива по удубљењу са унутрашње стране и по нестабилном ходу оних који су такве ципеле носили. Сам краљ је такође носио такве ципеле, а оне су убрзо постале популарне широм Европе.
Високе потпетице биле су моћно средство у периоду кад је висина представљала знак супериорности. Да иронија буде већа, Наполеон, типични представник особе која је патила од комплекса ниског раста, забранио је високе потпетице кад је дошао на власт. Пре тога, током Француске револуције, потпетице су почеле полако да излазе из моде јер Французи нису желели да се поистовећују са аристократијом. Тада су велику популарност доживеле ниске ципеле и папуче.
До средине 19. века Европом је завладала ниска, конзервативна штикла. Америка је доста каснила за трендом високих потпетица вероватно зато што су их пуританци нешто раније забранили, а жене које су носиле овакву обућу оптуживали за вештичарење.
У периоду око Другог светског рата својих пет минута добија дугачка, танка стилето штикла коју је осмислио Роже Вивије. Нове ципеле су високе, уске, а штикле су направљене од чврсте пластике. Дизајнер Kристијан Лубутен их поново популаризује 90-их и почетком 21. века и подиже их на 12 цм, а поред тога им на дну додаје и црвену боју по којој је познат у свету.
