Симболика крста у предхришћанском свету намеће питање оригиналности хришћанског разумевања Крста.Може се рећи да је предхришћанска симболика најава или макар наслућивање истине о историјском Христу. Уколико би, хипотетички, замислили сусрет приликом којег хришћанин древнохришћанског периода учествује у дијалогу са неким античким мислиоцем, и уколико би тема дијалога био Крст, вероватно би били сведоци тога да су се саговорници веома брзо сложили. Наиме, када би један антички мислиоц истакао да је крст символ смрти, хришћанин би се без превише размишљања сложио са тим, имајући на уму крсну смрт Господњу. Са друге стране, уколико би антички мислиоц истакао да је крст истовремено символ живота који истиче из његовог средишта, хришћанин би и ово прихватио дозивајући у сећање животодавни карактер Христове смрти. Специфичност и оригиналност хришћанске мисли, дакле, није била у употреби новог символизма повезаног са Крстом, већ у конкретизацији постојеће символике и историзацији универзалног наслућивања.
Историација крсне символике
У хришћанству је преузета античка симболика и иконографија крста као разумљиво средство комуникације, али је оно надограђено новим значењем којим је крст измештен из митологије у историју. Христос је историјска конретизација митолошких наслућивања и остварење старозаветних пророштава. У Символу Вере исповедамо да се предвечни Син Божији, Логос овалотио и да је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен. Позивање на Пилата представља историјску одредницу која нас води од митолошког ка богословском разумевању крста као средишњег мотиве Новог завета и Христове поуке апостола. Ученици су били скандализовани Христовом најавом страдања и смрти, али их је Он стално подсећао на своју смрт као фокусној тачки ка којој ходи, тачки која је његов час.
Крст као путоказ
Крст је својеврсни путоказ. Еп. Калистос Вер овај израз (на енг. the mileston) користи да означи откривења која нам говоре истину о Богу и истину о човеку, а крст управо то чини. Он открива две истине о човеку и једну о Богу. И више од тога, он представља не само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу.
- Крсна истина о савршеном човеку
Крст открива истину о савршеном човеку – Христу који је оличење хуманости и доброте. Учитељ добра и доброчинитељ. Учитељ праведности и праведник. Учитељ истине спреман да жигоше лицемерје и грех без обзира да ли га чине људи са „друштвене маргне“ или са врха друштвене лествице. Учитељ милосрђа који милостиво прихвата све који му долазе без обзира на прошлост. Христос је оличење врховних вредности хуманости и ап. Павле га назива сликом Бога Невидљивог алудирајући на oпис стварања првосазданог човека као слике и обличја Божијег. Христос је човек какав је створен и зашта је створен, човек који и најтежем тренутку када је понижен, израњављен и распет, са крста изговара речи: Опрости им оче јер не знају шта чине.
- Крсна истина о палом човеку
Крст нам открива и истину о човеку који је отпао од идеала за који је створен, о човеку који није само пропустио да испуни своје назначење, већ и чини све да упрља и искриви слику Божију по којој је створен. Човека који мрзи и убија, који чине неправду, зло и бол. Човек који је иритирани идеалом, који га издаје и продаје попут Јуде, који га се одриче попут Петра и бежи од њега попут осталих апостола. Човек који пљује у лице идеалу, који га бичује, крунише трновим венцем, распиње и убија. Крст нам открива да је човек често биће које је огрезло у греху и злу, биће које мрзи и уништава добро.
Ово је ужасавајућа, али не и последња истина Крста јер нам он открива и Бога.
- Крсна истина о Богу
Христос је, каже о Јустин, Бог који је у потпуности ушао у смрт и њене страхоте, у агонију и ропац, са човеком и ради човека. Зато се у крсној смрти Богочовековој врхуни божанска љубав према роду људском. Христова смрт нам открива да је Бог тако заволеосвет да је и Сина Свог Јединородног дао да ниједан који верује у њега не умре него да има живот вечни (Јн 3, 16). Христос, оваплоћени Бог нам на Крсту открива величну Бога који не жели да човека препусти његовом промашају, греху, злу и смрти. Он долази међу људе да открије праву човечност и да омогући њену обнову грлећи, на Крсту прободеним рукама, људе који су му пљунули у лице, који су га бичевали и крунисали трновим венцем, који су га распели и убили. То нису учинили само људи који су били под крстом, већ сваки човек који је икада учини зло и грех. Једно од знаменитих места Старог завета је тзв. Исаијина Песма о слузи Господњем (Ис 53). Она се у Новом завету наводи као пророштво о распећу Христовом, распећу којим Христос на себе узима наша безакоња, грехе и боли. Она је за новозаветне писце била locus clasicus пророштава о смрти Христовој.
Крст је, заиста, најзначајнији путоказ људског живота, и више од тога. Крст није само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу.
Исповедајући Символ вере кажемо да верујемо у Христа који је распет за нас. То значи да верујемо да је сваки наш грех ударац по леђима Господњим, трн у његовом венцу, клин у његовим рукама, али и да верујемо у Бога који толико воли човека да упркос свега жели да га врати своје наручје.
Говорећи о пет рана Христових у својим Мисионарским писмима, св. Еп. Николај каже да су оне узроковане црним гвожђем и још црњим грехом људским. Прободене су руке које су благосиљале због греха многих руку које су убијале, крале, палиле, грабиле, замке правиле, насиље чиниледа би се свачије руке исцеле од грешних дела. Прободене ноге које су ходале и водиле једним правим путем, због греха многих ногу које су на зло ходиле, невиност заводиле… светињу прљале, …да би се свачије ноге одвратиле од грешних путева. Прободене прси, које су из себе пресипале огањ небеске љубави у охладнеле прси људск због многих окамењених срца… у којима се рађала свака злоба и свако безбожништво… да би се свачије срце опрало од грешних жеља и мисли.
Крст нам открива љубав Божију и њеним различитим димензијама. Према св. оцима св. Павле (св. Григорије Нисијски, св. Теофилакт, св. Јован Златоусти, Ориген) говори о Крсту када каже да нам се омогућује да спознамо ширину, и дужину, и висину и дубину љубави Христове (Еф 3:18-19).
Крст попут неког космичког кључа сеже у дубину земље до гроба, архетипске тамнице зла у којој је човек самозаточен својим грехом, будући да Христос смрћу смрт уништи.
Ширина крсне љубави показује се универзалношћу која не познаје националне, расне, полне, верске или било које друге границе.
Висина крсне љубави осликана је чињеницом да као космичко дрво сеже до небеса и враћа нас Богу.
Дужина крсне љубави открива се у чињеници да је она део вечног наума Божијег чији ефекти нису ограничени временом.
Јован Благојевић
