На почетку Јеванђеља се каже да када се Исус Христос крстио у водама Јордана, одмах је „одведен Духом у пустињу да га ђаво искушава“ (Матеј 4:1). После четрдесетодневног поста, ђаво је приступио Господу са три „чувена“ искушења, која је Ф. М. Достојевски назвао искушењима чуда, тајне и власти. Ђаво је најпре понудио Христу да претвори камење у хлеб, па да се баци са високе терасе јерусалимског храма, да би га анђели подигли и сви би се уверили да је Исус Син Божији. Треће искушење је власт над целим светом и свим царствима на Земљи ако се Христос поклони сатани. Када је Исус одбацио сва искушења, „анђели су дошли и служили му“ (Мт 4,11).
Такав редослед (крштење – пост – искушење – превазилажење искушења), наравно, није случајан. Ово су неопходни кораци за исправан хришћански живот. Kрштење је само први корак, само почетак или врата иза којих почиње оно најтеже и где се истински испитује искреност човекове тежње ка Богу.
Искушења су бројна и лукава, и могу имати различите снаге. Немогуће је избећи искушења и туге и патње повезане са њима, кроз њих ће свако морати да пролази све време, све до саме смрти. Ово је један од хришћанских аксиома – сви они који се угледају на Христа сигурно ће доживети разна прогона и страдања. Истовремено, свети оци су говорили да сваку болест, увреду, увреду и неуспех, ма колико неподношљиви изгледали, треба трпети стрпљиво.
Старогрчка реч ο πειρασμος (пеирасмос) у преводу значи не само „искушење“, већ и „тест“. Сродан је глаголу πειραω (пеирао) или πειραζω (пеирадзо), што значи „покушати“, „тестирати“, „завести“, „препознати“. Тада је искушење које човек доживљава испит или провера његове одлучности и чврстине у следовању Божијих заповести. Kао што се злато огњем кали, говорили су оци Цркве, тако се човек искушењима и тугама испитује за снагу и верност Богу. Стога их треба подносити чак и са захвалношћу за то што се дешавају (што, углавном, могу само свеци, вероватно).
Макарије Велики је стога рекао да се „душама допуштају искушења разним недаћама, тако да се јасно открива ко од њих искрено воли Бога. Од почетка века за свете патријархе, пророке, апостоле и мученике био је знак изабраности што су ишли уским путем искушења и туга и тако угодили Богу.
И још један диван цитат истог аутора: „Наш непријатељ има безброј интрига којима покушава да нам науди и одврати нас од Христа. Он изазива или унутрашње туге, делујући духовима злобе, или буди у души рђаве страсне помисли, обнављајући у сећању раније учињене грехе, покушавајући да у исто време гурне душу у малодушност, представљајући јој спасење као већ немогуће и надахњујући у овој склоности ка очајању. Он делује тако лукаво да се такве мисли као да се рађају у самој души, а не надахњују у њој туђим лукавим духом, који, делујући заједно, жели да се сакрије. Или чини горе наведено, или доводи тело у тежак положај, или измишља сва средства да побожне људе изложи увредама од порочних људи. Али што жешће лукави непријатељ гађа на нас огњене стреле, све више се морамо учвршћивати у Богу, полажући наду у Њега и у чврсто уверење да је све то допуштено вољом Божијом, чији је једини циљ да учини душе које љубе Бога, биле су потпуно искушене и са свим задовољством доказале своју љубав према Богу.
Юрий ПУЩАЕВ
Фома.ру
Превела са руског редакција Чудо
