МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ
Исихазам у Русији имао је упориште у КирилоБелозерском манастиру, с којим су били повезани Нил Сорски и његови најближи сарадници.
Исихазам је извршио приметан утицај на учење низа руских мислилаца и испосника.
Велико интересовање за њега показао је савременик Григорија Паламе Сергије Радоњешки (1314-1392), који је на Свету гору слао свог ученика. Најочигледнији утицај је грчки исихазам извршио на скитски начин живота и мистичко-аскетско учење поглавара нестјажатеља, старца Нила Сорског (1433-1508), и његових следбеника – старца Васијана Патрикејева (кнеза Васијана Косог), игумана Тројице-Сергијевог манастира Артемија Троицког (око 1500-1570) и других. Упориште исихазма у Русији постао је КирилоБелозерски манастир на новгородској земљи, с којим су били повезани Нил Сорски и његови најближи сарадници; манастир који је био познат по строгој дисциплини и апсолутној индиферентности према материјалним вредностима.
По мишљењу Нила Сорског, главни подвиг монашког живота је борба са страстима, очување ума и „скровитог срца човековог“, то јест дубина срца „без лоших помисли“, у „неокаљаности и чистоти“, а најважније средство да се то досегне је сазрцатељна („умна“), то јест исихастичка молитва која је супростављена обичној вербалној молитви која се чита у току црквене службе
„Ко се моли само устима, не водећи рачуна о уму, тај се моли ваздуху. Бог слуша ум…“
Унутрашњу молитву, сматрао је он, не треба ометати ничим спољашњим, чак ни појањем и читањем псалама, пошто се Бог човеку јавља у тишини и спокоју. „Умна“ молитва, према схватању Нила Сорског, не само што очишћује тело, душу и ум човеков, него је и најузвишенији циљ монашког самоусавршавања, будући да је она изнад свих врлина.
Поштовање молитвених правила бива само почетно и помоћно средство за мистичку праксу.
Сву спољашњу религијску обредност, а такође и вештачке методе монашког аскетизма (умртвљивање плоти) он оцењује као нешто другостепено, нешто што одвлачи од истинског пута. Услед тога идеје Нила Сорског су практично остале по страни од преовлађујућег црквено-обредног правца православља у Русији.
Монах, по његовом схватању, мора да се одрекне својих ранијих навика, склоности, свега световног. Спољашњи живот монаха мора да се сведе на духовноморалне поуке и савете, а живот манастира на реализацију себе као религиозно-моралног центра и извора духовне „речи“.
Идеје Нила Сорског, за разлику од доминантних идеја, претпостављале су велику личну слободу, трпељивост, самостално мишљење и биле су блиске идејама религиозног протеста („јересима“) које су тежиле јеванђелској чистоти. Оне су биле претече идеја Максима Грка (око 1470-1556), биле су општа основа учења Башкина, Теодосија Косог, кнеза А. Курбског.
У XVIII веку дело Нила Сорског и руских стараца наставио је Пасије Величковски (1722-1794) који је у Русији издао енциклопедију хришћанског аскетизма – Добротољубље; његово име везао је за историју Оптине пустиње.
„Оптински“ покрет у православљу XIX века је извршио дубок утицај на стваралаштво Гогоља, Достојевског и других руских писаца и религиозних филозофа који су прихватили саму суштину теорије и праксе исихазма, као пута унутрашњег духовног препорода.
Разматрајући дела источних отаца Цркве, Флоренски се у својој теодикеји Стуб и тврђава истине, затим у раду О имену Божијем, стално дотиче идеја исихазма. То није идеја идеалног додира, већ реално улажење „у недра Божанског Тријединства“, као присаједињење самој Истини, идеја очишћења и пасивног отварања свога срца пред Богом и очекивања прилива у срце енергије Божанске љубави; идеја венчања „умног делања“ аскете с блаженством апсолутног знањa.
bastabalkana
