Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Док је не познамо, сневамо о њој; а кад нам постане јасна, ми је потцењујемо. Вере и љубави никада немамо за њу. У томе смо слични једноме народу који такође не уме кућу да скући:
Ирцима. Бернард Шо, велики социјални реформатор, прича на једном месту како су се Ирци прили-ком једне спортске игре дивљачки покрвили око лопте, која је међутим већ одавно летела ка другом крају игралишта. Као Ирци, тако смо и ми сањала
и неплодне бунџије, тако и нас никад не привлачи прави циљ, тако и ми никад не трошимо снагу онде где треба. У сваком раду и задатку видимо сензацију, личну амбицију и снове. А кад екстаза прође, ствар, наравно, изгледа незнатна, ситна и недостојна. – Код нас нема јединства између оног што треба и што се мора и оног што се ради. У мислима умемо бити стварни, у делима не. Силу мисли трошимо на расправљање неспоразума и несугласица. Практично би било не опажати их. Логика и практика су далеки сродници, а премудрост је врло често немудрост.
Рад за опште народно добро састоји се и код нас одвајкада махом из дужности. Али се те дужности од некад и од данас јако разликују. Пре је билоколико узордице толико низбрдице, а данас је више узордица него низбрдица. Рад се неизмерно проширио и компликовао, и у њему је пуно одговорности. Из хиљаду рупа вире велике и стварне потребе и национални захтеви. Сто послова нас чека око одржања самог националног опстанка, а осим тога имамо да се бринемо да и културно много не заостанемо од осталих просвећених народа. Велики део енергије морамо употребити на оне послове које су други народи већ збринули, и који нама у први мах изгледају несавремени, а морају се свршити, јер се само преко њих може даље.
Где год нас је. свугде тешко живимо. Или се бранили, или се не бранили, зло пролазимо. Или каменом о лонац, или лонцем о камен, тешко концу. Тако је и с нама растуренима. сиромашнима и немарнима. Нама је стога потребан један нарочити морал и нарочити принципи и појмови о раду и љубави појединаца према народној ствари. Тај морал би требао да је директна последица љубави према свему човечанству; и чудо је да данас. поред толиких префињених нарави, људи не осећају да су
све велике љубави, и љубав према природи и љубав према човечанству, узајамне, и да тај морал већ сам по себи доноси награду и задовољство. Сви ми живимо у кући која гори, и сваки од нас мора грабити што више посла, па макар му и
премашио снагу. Сви одреда, и учени и прости, и мушки и женски, ма какви да су, имају посла, и нико се ничим не може извинити. И човек и магаре су мудрији него човек сам; нико није на одмет, кад је реч о раду за сав народ. Осим рада од кога живимо и лично се издржавамо, сваки треба да потегне и за точак општег народног посла. Стручним својим радом водимо бригу да на време буде цару царево и
Богу Божије; а ко ће дати сељаку сељаково, то је опет питање свију нас. – У нашој народној судбини има нечег од оне мистичне истине, да се и зелено дрво
суши ако га Србинова рука дотакне; али то долази само одатле, што се многа зла истина о нама не да порећи, зато што се зло не лечи и не треби. Једанпут
треба већ почети лечити и требити! Замора и колебања, наравно, мора бити, путевима и правцима морамо грешити и морамо се преметати као зрна на решету, али се тога не треба плашити. Сабран мора човек бити, испитати мора оно место на коме је клизнуо и пао. Ми немамо времена да чекамо и рачунамо на природно сазревање генерација; ми морамо у свима живим генерацијама и сваковрсним оруђем одједаред и бранити и градити. Школе међу децом, а свесна и поштена интелигенција међу народом, мора
проповедати тај нови морал перманентна рада без одмора. Без одмора, јер за народ радити, то је друмове орати. Много се оптужује наша неслога, и браћа Бокељи лепо веле: да јој треба српске слоге, не би никад киша пала. Али ако дубље потражимо узроке нашим неуспесима, наћи ћемо да они нису толи-ко последица дефекта у слози, толико је неслога последица дефекта у појимању и вољењу стварности. Кад бисмо ми имали инстинкт стварног делања, метод заједничког рада би сам по себи дошао.
Нити имамо талента за систематски рад, нити паметне сређености, нити политичке и друштвене дисциплине, и зато се дневно морамо заклињати на верност и оданост у народном раду. Појмови наши о националним дужностима су доста рашчишћени, али морала и вере у том послу нема. Ако смо народ кадгод и повели, ми смо га завели, јер смо у сваком послу превидели циљ, заишли, никад до стварних резултата не дошли. – Љубав према раду за опште добро треба да постане код нас не уверење него вера, вера која ће заменити братске и племенске везе. Те вере ми за сада немамо: немамо вере у сталност стварног рада, и зато и кад развијемо енергију, ми не стварамо и не градимо, него се у нама снаге претварају у маштање и снове. Али ми треба једаред да почнемо сневати сан, који ће се и остварити. Јер ако ће нам живот и историја и одселе
бити само лепа песма, предстоји нам опасност. Јер, све лепе песме се тужно свршавају!
Зато: напред већ једном, кренули смо на озбиљан стваран рад. Да истрајемо на њему, то нам је сада главни задатак.
Катена мунди
