Коначно дошао је мир и спокојство за све оне куће којима су се њихови
ратници вратили. Нажалост Ната поново није имала среће. Њен отац се није
вратио. Од самог почетка рата у Нату као да се уселио неки непријатан
предосећај који је она све време потискивала и сада је јасно знала, препознала
је у трагедији због губитка оца, разлог њеног пређашњег осећаја страха и
стрепње. Тешила је себе «Ако је морало да буде жртава, боље шт је то отац, он
је најстарији, ми смо сви одрасли, него да је неко од браће страдао, неко ко још
није извео децу на пут». Тешила се, али је осећај туге испунио њене дане као
да је желео да се заувек настани у њеном животи. Животу за који су јој сви
говорили да тек почиње и она је била свесна да јој баш за тај почетак, отац још
увек био потребан. Дуго је у самоћи јецала, не желећи да ико види њену тугу.
Само она је могла да носи ту жалост, није хтела да растужује друге, да им уноси
немир и да им живот, макар и на кратко отежа. Нико, не би осети бол коју она
осећа и нико не би мога да помогне, да јој врати оца. Хтела је да буде одрасла и
разумна, да прихвата догађаје с миром, али јој кнедла у грлу, сузе у очима,
болан осећај губитка, нису дозвољавали да се тако представља ни себи ни
другима. Кад би се смирила, кад би сузе пресахле, наставила би да размишља:
«Зашто је морао да иде у рат, зашто рат уопште постоји? Ко ће сад да јој
да одговоре на та питања која је заборавила њему да постави. Њему је највише
веровала. Можда би јој он дао одговор који би оправдао бол што подноси због
његовог губитка».
«Зашто га није наговарала да не иде у рат»?
Зна да је не би послушао, ипак је могла да покуаша. Рекао би јој сигурно
да мора да иде да је потребан отаџбини и народу, да га краљ зове да бране
суверенитет своје отаџбине, свога народа, своју веру. Зашто му није објаснила
да су то вредности које не могу ратом да се одбране, да је пре свега, вера да је
живот једино могућ у правди и љубави, нешто што се носи у себи, нешто што
нико не може насилно да ти отме, украде и уништи. То је нешто што је у теби и
недоступно другима. Једино можеш сам да издаш своју веру, одустајањем од
истине и љубави, а како можеш да одбраниш човека од самог себе, то је
немогуће. Зна да би је отац прекорио што тако размишља о стварима о којима
треба старији и паметнији да размишљају, зашто се меша у нешто што није њен
посао. Рекао би јој да има ко о томе да мисли и то би рекао као кроз љутњу, а
она би у крајичку његовог ока препознала подршку и разумевање. Знала је и
она сама да то није њен посао да размишља о стварима за одрасле људе, али
је исто тако знала да она има природно право да размишља и да зна и да своје
знање стави у функцију саопштавајући га другима. Такође је знала да ће она
заједно са осталим људима, трпети последице политичких одлука, о рату и миру
и то јој даје за право да размишља и да говори. Сматрала је да је погрешила
што није разговарала са оцем отворено и искрено пре него што је кренуо у рат.
Све што је отац научио лако је схватала и умела и другој деци да
пренесе. Осећала се сигурно и неприкосновено у знањима наученим од оца.
Научио је историју, тако да је боље знала од оних који су ишли у школу. Научио је да своје ствари увек на исто место оставља како би у сваком тренутку знала
где се налазе, да их држи у реду, научио је стихове епских песама и она је са
тим знањем увек сигурно наступала пред другима.
Многа питања су остала неизречена, али се појавило једно које је
потиснуло сва друга питања, како ће даље да живи, на кога ће да се ослања.
Одговарала је себи на породицу, тек да не остане без одговора, али без жеље
да се удубљује даље у анализу.
Како је време одмицало, почела је више да се навикава, него да се мири са
губитком оца, али тек поновна опасност је скренула пажњу са тешког губитка
који је претрпела, на још не заборављене и не залечене ране, кренуо је поново
рат и то ширих размера од оног који тек окончан.
