Милан је ретко помагао Дивни у пољским радовима, али је углавном имао неке
важне обавезе ван куће. Међутим, околности су се промениле и условиле промену и за
Миланове раније стечене навике. Изградњом куће у комшилуку, све мање је одлазио из дворишта, све више времена је проводио у кући, али је сада имао мање оправдања да избегне Дивну која је у раним јутарњим сатима са мотиком и торбом на леђима, држећи дете за руку, одлазила у поље. Морао је понекад и он да крене са њом. Уколико би кренуо са Дивном у поље, најчешће је био зловољан, често се и безразложно нервирао.
Дивни је помоћ била очајнички потребна, али јој се често чинило да јој је лакше да ради
без њега, бар има мир док ради. Милан је испољавао нервозу, ужурбано и би одрађивао
посао и журио кући у коју као да је морао да стигне, баш у одређено време.
Јагода је пренела Дивни, причу коју је чула од нове комшинице, како су се у лози
испред трема настанили врапци и како има несташну врабицу око које се врзмају два
врапца, а она чаврља час са једним, час са другим. Исту причу јој је поновила више
пута.
Нови објекат нарушио је донекле интиму њиховог кућевног плаца и наметнуо
честе контакте и дијалоге између комшилука. Тако једног дана Дивна се враћала уморно
из њиве гурајући колица са алаткама истовремено покушавајући да води за руку дете
које се поспано саплитало и полако корачало. Милан је био са њима у пољу и успели су
да заврше посао у току преподнева, али је незадрживо одјурио кући раније,
препуштајући јој последње бразде и не размишљајући како ће она сама да се врати.
Зорица је дочекала, наслоњена на ограду свог новог лепог трема, речима: “Где си ти до
сада, твој муж се јако забринуо, сваки час је излазио и гледао у правцу одакле си
требала да дођеш, забринут што се не појављујеш”. Дивна, која је једва чекала да
спусти колица и смести дете да легне у кревет како би мало одахнула, иако оптерећена
застала је за тренутак. Није знала како да схвати коментар и шта да каже. Разум јој је
налагао опрез, “знао је где се налазим, ако је баш толико био радознао или забринут,
могао је да дође да ми помогне или макар да ми пође у сусрет и преузме колица”. Опет,
допало јој се да чује како се њен муж интересује за њу, па макар и само у очима
комшинице.
Одавно је схватила да се Милан, претерано дуго бави на трему и није јој требало
пуно времена да закључи који је разлог његовог дугог боравка на месту одакле се
пружао поглед на трем суседове куће. Знала је разлог његове невероватне
заинтересованости и јурцања да што дуже времена проведе на трему. Трудила се да не
размишља о Милановој заинтересованости, да не дозволи себи љубомору и завист због
туђе лепоте, још јој је само то требало. Седела би и она понекад у сумрак на трему са
Миланом, који је гледао кроз њу, преко ње, заинтересован само за дијалог са
комшилуком.
Успевала је да потисне осећај који није желелела да призна, док једног дана није
случајно остала сама код куће и изашла на трем у време које је Милан обавезно
проводио у кући. Милан је силом прилика морао да остане у помоћној згради да
заустави воду из одваљеног вентила и спречи поплаву. Изашла је на трем, попут војника
спремног да стражари пред караулом и угледала лепотицу, након поподневног одмора
још увек у лакој прозирној спаваћици, како пажљиво забацује главу уназад и нежно,
више као да се тимари, провлачи четку кроз косу док јој сунце пробија површину косе
чинећи је нестварно светлуцавом и ваздушастом. Лице бело и нежно, лепо подиже
високо у ваздух истежући врат и подигнутим рукама још више обнажује тело
прекривено танком прозирном спаваћицом приказујући сву лепоту груди и пожудне
женске фигуре. Чинила је то више као неки свакидашњи узвишени ритуал. Затим је
полако као да јој је читава вечност на располагању, почела да спушта главу истовремено
окрећући се ка њиховој кући и посматрачу, полако отварајући очи и упућујући
надмоћно презрив поглед према њеном трему и онда одједанпут кад је довољно
отворила очи и схватила да је Дивна посматра, разгорачила их је изненађено,
придржавајући се за ограду. Уплашен израз, неочекиваним посматрачем, трајао је тек
секунду. Брзо се прибрала и леденим охолим погледом показала колико је Дивна
безначајна у односу на њу и како се уопште усуђује да јој се испречи у њеном ритуалу
уживања у надмоћи завођења. Погледима су се разумеле, а разумела је потпуно и свога
мужа. Каква је то лепота, какве су то магнетне силе које ти не дозвољавају да окренеш
главу на другу страну. Зашто таква лепота, скоро као лепота чедности, а прикривена
њена супротност. Како је то могуће? Није разумела, али је разумела да иза тог леденог
погледа моћи, очајава потиснута дубоко у мрак подсвести, несрећна заробљена душа.
Ушла је у собу шокирана и уплашена и угледала је Милана који је тек ушао у
предворје и устремила се на њега, као никад погрдним речима, а он је попут сваког
ухваћеног кривца молио да не подиже тон да се случајно не чује, да не повреди “идола”.
Ниједног тренутка није негирао њене примедбе да га је комшиница очарала, да је то
кукавички и издајнички, да му је њен муж друг и пријатељ да је лицемер, слабић који не
не заслужује пријатеља. Милан се чак није ни бранио, није негирао, што њему иначе
није био неки проблем да негира истину, већ је само ућуткивао у страху да неко не чује.
Осетила се скоро потпуно потопљено, поражено, пред моћним изгледом лепоте.
Потражила је спас, улазећи у купатило и тражећи огледало не би ли у њему угледала,
утеху, доказ да је и на њеном лицу још довољно лепоте да би била важна и вољена
Одломак из романа – Знамење предака
