Петра Мамонова познајемо из главних улога у филмовима Павла Лунгина „Острво“ и „Цар“. Осим тога, он је дугогодишњи фронтмен групе „Звуки Му“ (експериментални рок), композитор и песник. Доносимо исповест његове животне сапутнице Олге.

После филма „Острво“ на наше рок-концерте масовно су долазиле старице са болесном децом. Сви су ишчекивали исцељење и благодат од филмског оца Анатолија. А са сцене се чуло: „Мушица је извор заразе…“ – Мамонов је био у свом уобичајеном елементу. „Каква је ово ђавоља работа?!“, буниле су се „мученице“. Морали смо да вратимо новац од карата.

А зар су све те баке и могле да схвате где ђаволи коло воде, а где анђели? Када се Петар пред целом државом на екрану показао као вајни молитвеник, на њега се окомио онај стари. Ваш отац Анатолије се опет предао пићу, ваљао се по земљи са пеном из уста, хватао се за главу: „Оља, шта је са мном? Није ми добро, није ми добро…“ Звонио је телефон, звали су нас из манастира широм Русије: „По цео дан се молимо за Петра, да одагнамо зле духове од њега“. Наравно, лекари су му очистили крв од зелене змије, а ја сам му кувала чај. Извукли смо га некако, спасли.

Целог живота се спасавамо, тек последњих 15 година у молитви, живимо далеко од цивилизације, откако смо изградили кућу у московском селу Јефаново. Раније нас је Москва вртела око малог прста.

„Шта да радимо у четвртак ако умремо у среду?“ – размишља Петар, али тек сада, пошто се затекао између неба и земље. А када је први пут догурао до смрти па васкрсао, имао је само једну жељу: „Пивце!“

Са турпијом у грудима Петар је трком прешао пут од Ермитажа до станице градског превоза, отворио врата тролејбуса 69 и закуцао песницом свог убицу. Пошто се осветио, скобељао се у трамвај. Била је то уобичајена туча без правила, један на један, лицем у лице. Он и његов школски, Сашка Липницки, пили су, пили и пили од 13. године. Одрасли су на улицама Москве, одгајиле су их туче. Још тада, у Ермитажу, Петја је посејао скоро све зубе, а она турпија се зауставила тик испред срчане артерије. Лекари су је извадили, међутим плућно крило се загнојило, тако да су га лекари извадили, не тражећи сагласност двадесетпетогодишњака. Право је чудо откуд Петру довољно даха за певање. Кад год га неки лекар прегледа, преплаши се: „Брзо у болницу! Не чује се лево плућно крило!“ – „Све је у реду“, кажем, „одавно му је извађено“.

Тако је Мамонов први пут отишао на онај свет, једино га је електрошок ишчупао из клиничке смрти. Целих четрдесет дана лежао је у коми. Сматра се да се четрдесетог дана ослобађамо од овоземаљских веза, тако да душа одлази у рајски врт. А Петја бануо у свој врт, Ермитаж, у болничкој пижами на пруг, чим су га отпустили из интензивне и дозволили му да прошета двориштем болнице Склифовског. „Петро је жив!“, уздигли су пајтоси чаше, скупа славећи други Мамоновљев долазак, подједнако бесмислен као и први.

Како сам се ја затекла у тој мамоновљевској пећини није до краја расветљено. Не сећам се, иако не пијем. Ја сам била из сасвим друге опере, тачније из плесног колектива. Скакутала сам у варијетеу „Звездано небо“ у Тверској улици, у хотелу Интурист. Тамо сам стекла и првог мужа, Енглеза. Кратко смо опстали, а ни породични живот ми се није баш нешто допао – није вам то плесни колектив. Нисам имала диплому, тако да сам званично била „балерина треће категорије“, мада сам јако желела да се прогурам до прве. Зато сам се више од осталих вртела око своје осе, уздижући ногу до изнемоглости. У близини је све време био Ермитаж са ресторанима у којима је теревенчио Мамонов.

97729.jpg

Срели смо се негде у свакодневном метежу и једноставно остали заједно. Крезуби рокер после угледног Енглеза био је чудна партија. А и Петар је пре мене имао гомилу поклоница. Иза кулиса утрчавале су чак и кћерке страних амбасадора. Али ја осећам као да смо целог живота били заједно. Увек смо становали код мене, у Чертанову. Петја из центра се и са тим помирио. То је био његов главни уступак, остале освајачке методе никада није савладао. Целога живота није ми поклонио ни један једини цветак, а и ја сам навикла да штедим на себи. То није баш добро за жену, добро је када жена жели да се допадне, али ја сам пред мужем увек ходала у одећи из секунд-хенда.

У то време тешко нас је било назвати породицом. Свакога дана одлазили смо из куће, свако својим интересима, а интереси су нам се разилазили. Петар није долазио да ме гледа у перју и свиленим чарапама, а ја се никада нисам спуштала у његов андерграунд, осећала сам да бих била сувишна у том друштву музичара који пију. „Дај ми да се напијем железничке воде“, блејао је Гребеншчиков, а публика на концертима одржаваним по становима бленула му у уста. Ја сам замишљала како се то из железничких шина добија вотка или нешто слично. Бесмислица! А Мамонов ме је очаравао: „Ти си отишла, па шта, свеједно опет ћу се напити…“ Целог живота се закључавао од мене у своју собу, био му је потребан његов кутак у ком је дрндао гитару и урлао насумичне стихове. Ако је песма била успешна, ја сам то кроз зид одлично чула. Песме је писао искључиво трезан.

Цео наш живот сличан је том његовом рокенролу. Хопа-цупа, одвојено-заједно. И то није била наша кривица, већ кривица совјетске власти, за време које је отићи на абортус било исто што и опрати руке сапуном. У почетку су наш породични живот кварили лекари. Ја одем на преглед, а гинеколог ме наговара: „Шта ће вам сада дете? Хоћете ли моћи да га прехраните?“ Ја се сетим мужа алкохоличара и свог плеса и опет легнем под нож. И за првенца је доктор решио уместо мене. Било ми је већ 33. „Желим још да се бавим плесом“, поновила сам већ уобичајену одлуку. – „Знате, ово вам је последња шанса да постанете мајка“, упозорио ме је гинеколог.

Тада сам се први пут уплашила: или балерина прве категорије или дете. Са Петјом не може ни да се разговара – или је мортус пијан, или је мамуран и љут. Тако сам дуго размишљала да сам прекорачила све рокове. Тада се родио наш први синчић, без љубави и жеље, нехатом балерине и рокера. Тај мајушни смотуљак за трен ока је превагнуо над молим плесом. На какву сам само глупост протраћила младост, Боже мој! А кад смо пре неког времена Петја и ја прочитали десет заповести, били смо ужаснути: „Имамо три сина, а Бог нам је давао шесторо. Ми смо убице, убили смо ту децу!“, ухватио се Петар за главу. Како да се искупимо за лекарске савете? Библију нису измислили мајмуни…

Уосталом, Петар се – младост-лудост – није бавио ни овом половином деце. Колико их он воли схватила сам тек пре неколико година, када је један од њих пао у кревет, самртно болестан. Петар замало да је и сам умро од страха: „Не може Бог да нам га одузме. Нећу издржати, нећу преживети…“ Сео је на пањ на плацу и замро, претворио се у бескорисно дете, разумео да ту паре не могу помоћи. Молио се без престанка, и син је устао. Сада се Петја са сцене хвали већ двојицом наших унука.

97730.jpg

Дуго се нисмо венчали. Већ смо имали и децу, а Мамонов не да ни пет пара за формалности. Неколико пута смо се ступали у брак. „Данас после концерта дођи код матичара“, инсистирала сам. Обучем једину белу хаљину од трикотаже, чекам га код улаза. После три сата одустанем, позовем са говорнице кући, а мој младожења без длаке на језику подиже слушалицу: „Ало, спавам! Што је фрижидер празан?“ Тек пети пут је схватио да без свадбе неће бити ни мојих сочних говеђих ћуфти. Дојурио ко из топа: пертле одрешене, кошуља виси, на леђима гитара. Матичарке помислиле да је стигла музика: „А младожења, касни?“ Петја се кисело осмехнуо, из његових уста се осетио ужигани задах.

Истини за вољу, ма колико да је пио, увек је доносио паре кући. На томе имам захвалити његовој мајци. Када је напунио 15 година, она, жена строгих правила, ставила је катанац на фрижидер. Петар се враћа са журке – храна под кључем! Није имао куд, запослио се као словослагач у штампарији, па као лифтбој у Дому књижевника. Радио је најниже послове, као и сви песници у своје време. Па опет смо после перестројке били толико сиромашни да сам једну јабуку делила на три детета, а ја јела оглодак. У то време сањала сам како једем целу јабуку, слатко, без журбе. Тако нешто може сањати само глупача!

Понекад нам је падала секира у мед, када би нека добростојећа дама позвала целу рокенрол булументу, у жељи да се прочује као боем. После салонске свирке главни задатак Мамонова и Ковриге био је да се Петја достави кући са читавим хонораром од 25 рубљи. Зато су увек тражили да исплата буде у једној новчаници, а напијали се фрај. Када бих отворила врата стана, на прагу се клатио испоручени Мамонов са испруженом руком, и као да се правда отварао преда мном длан, у ком је неизоставно била згужвана новчаница.

Петја никада није умео да распоређује новац. Он се уопште не разуме у новац, не зна колико шта кошта. Вероватно сам га ја размазила тиме што сам питања свакодневне организације у потпуности преузела на себе. Понекад иде у продавницу, изручује целокупан садржај новчаника и моли продавачице да узму колико треба. Не смем ни да замислим колико га поткрадају! Пре неко време заустави њега полицајац због брзе вожње, а он ће дарежљиво: „Даћу ти ако хоћеш и сто рубљи, само ме пусти!“ Полицајац је у Мамонову препознао оца Анатолија и дуго понављао: „Па Ви сте стварно јуродиви! Сто рубљи сад не вреди ништа“. Међутим, Петја му није поверовао.

Када је рок изашао из подземља, појавила се могућност да зарадимо на таленту Петра Мамонова. Али и ту смо најпре остали кратких рукава. Отишао муж на турнеју у Сибир, вратио се без зараде, па још и са огромним дугом. Зовем телефоном да видим о чему је реч. Организатори се смеју: „Твој Мамонов зубима развалио микрофон од 2500 долара!“ Не жалећи своје последње зубе, Петја је галопирао по бубним опнама слушалаца. Правио хаос, разбијао гитаре… Мислим се ја: „Е па нећеш ти мени, доста је ломљења државне имовине!“ После једног концерта који се исплатио купим ја двадесетак микрофона, па нека их гризе колико му душа хоће.

97731.jpg

Тако сам, хтела – не хтела, постала Петјин менаџер, мада сам први пут и ја доживела тотални фијаско. Продала сам старо сребро своје баке, одштампала карте, купила лажни предузетнички печат и за Петрову групу „Звуки Му“ изнајмила Зеркални театар у Ермитажу. И данас понекад сањам ту ноћну мору: пуна сала народа а није продата ниједна карта. Цела рокерска екипа ми се смејала. Звони телефон, зове ме Јура Ајзеншпис, који је у то време био продуцент Виктора Цоја: „Зар ниси знала да нема горе сале? Осам врата, на сваким вратима по једна баба контролор, рубља у џеп. Да знаш, улаз треба да буде само један, веома узак, а на њему ти, и ни лево ни десно!“ Отад увек лично контролишем улаз и цепам улазнице. Временом сам у породични бизнис укључила и децу. Ставим их у лепим кошуљама за тезгу пре концерта, продају албуме. Први и трећи разред, нису умели ни да рачунају људски, свако је могао да их превари. Наши мали помоћници су згужване новчанице остављали на прозору у свлачионици и скривали их завесом.

У то време у Совјетском савезу је постојао само један човек који је звезде рока промовисао на западу – Артемије Тројицки. Управо он је у Петербург на наш концерт довео чувеног продуцента Брајана Ино. Овај је био одушевљен Мамоновим и одмах са његовом групом „Звуки Му“ склопио уговор. Очекивало нас је десет година секире у меду – сарадње са Warner Brothers. Тако нешто се није посрећило ни свакој иностраној групи. Петји, међутим, то није било потребно. Прави бесребреник, шта да вам кажем. Напрасно растера он целу групу! Липницки га је наговорио да му препусти назив, Петја се сложио без натезања. Међутим, уговор је морао да се раскине, јер иако је био закључен са групом, Брајана Ино је интересовао само лидер, Мамонов. Тако смо безвезе изгубили бренд. А на зори перестројке није било чак ни ауторских права. Брајану Ино је Мамоновљев карактер одмах био јасан као суза: новац испада из џепова, облачи се горе од бескућника, а гута само „рођену његову“, то јест вотку. „Оља, како да му платим за сарадњу? Плашим се да хонорар неће опстати до куће“. Дао му је оно што сигурно неће пропити – музички студио за снимање: звучнике, појачало, остала сокоћала… Петар и дан данас на селу користи те раритете, иако се већ одавно појавила далеко моћнија апаратура.

Једном позвао Брајан Мамонова и групу на турнеју у Лондон, сместио их код брата у кућу. У домаћиновом одсуству гости су завирили у бар. Заслепљеном сјајним етикетама на флашама, чак и старом алкосу Мамонову беше жао да поквари такву лепоту. А опет, натегнули би нешто. Саша и он обишли целу кућу, на крају завирили у подрум, а тамо некакве старе заборављене флаше у прашини… Када се вратио кући, Брајанов брат је угледао како из канте за смеће вире неодољиво позната стаклена грла. Сиромах се ухватио за срце. У подруму се налазила непроцењиво вредна колекција најређих вина која је сакупљао по целом свету, а „Звуки Му“ су је уништили наискап. О томе су после писале све енглеске новине.

Брајан Ино је, узгред, колекционар мириса. У огромној кутији од афричког дрвета налазе се капсуле затворене поклопцима са навојима, тако да се у сваком тренутку може помирисати чак и твор. Исту слабост негује краљица Елизабета, њих двоје се понекад друже и изводе заједничке парфимерске сеансе. Када смо Петар и ја боравили у Лондону за Божић, Брајан је хтео да нас задиви. Ставио ми је под нос ђурђевак у таквој једној капсули, затим ружу, белу раду… Била сам опијена мирисима. Одлазимо Петар и ја на спавање, разговарамо о овом необичном лондонском кицошу, кад одједном ја падам у небиће… Кад сам се освестила, око мене лекари. Алергија, слузокожа усне дупље, носа и грла гори. „Мислио сам да ти волиш цвеће“, Брајан је био забринут. Тако смо нас двоје увредили обе колекције, али браћа Ино су, као истински Енглези, стоички поднели ударце, не показавши ни мрву љутње.

97732.jpg

Ипак, успели смо да са наступима прођемо нешто света. Једном приликом нас је позвала америчка промотерска компанија, тако да смо наступали све док у САД није спласнуло интересовање за Русе. Петар, фрик са друге стране гвоздене завесе, пунио је огромне сале. Он, међутим, није давао ни пет пара за тамошње људе. Док сам ја јурцала по продавницама у потрази за крпицама, он је остајао у хотелској соби. Узгред, Петар је равнодушан и према одећи, осим што воли да оде у Театар естраде, у тамошњу гардеробу, да облачи костиме пред огледалом и пред самим собом позира. Са стране то изгледа да пукнеш од смеха. Уме он да насмеје, штета што у Русији нема ниједног комедиографског режисера који би умео да процени његов таленат.

Понекад код куће прави циркус. Улази у собу као патуљак, са џемпером навученим ниже колена, и чучке скакуће. Његово комедијаштво је често решавало породичне проблеме. Једном видим ја да ме вара. Нисам се распитивала да ли је било нечег конкретног, али сам хтела да полудим од љубоморе. Као што је свака совјетска жена учинила барем једном у животу, и ја сам грубо рекла супругу: „Море, марш напоље!“, и избацила ствари у ходник. Петја види кофере, понос му не дозвољава да се извини, а јасно је као дан да не желимо да се растанемо ни по коју цену. Нема нама другачијег живота. Кад он ће: „Еј, ајде да реновирамо собу, кад смо већ избацили све ствари, а?“ Ја поскочим: „Ајде!“ Истог момента смо се упутили у продавницу, целу ноћ смо пробдили кречећи собу. Ујутро је испало лепо. Одмах смо позајмили новац и купили нови орман. Речју, свађа је испала продуктивна, иако сам била страшно љута.

Следећег пута Петја је био на тапету. На праг нашег дома бануо је мој бивши муж, нудећи ми још једном руку и срце: „Имам кућицу у Канади, хајде са мном, пусти твог алкохоличара!“ Када је Петја дошао кући, овај му је смело гурнуо у лице пасош у ком је и даље стајао печат о нашем браку. Мамонов је без устезања отео документ и исцепао га у фронцле. Тада се озбиљно уплашио.

Свим снагама се потрудио да ме задржи. Одмах се бацио на пиће, схватила сам да ће без мене да отегне папке. Интересантно је да је управо оно од чега већина жена бежи мене увек задржавало поред Петра. Било ми га је жао скоро као да сам му мајка, спасавала сам га као Богородица. Када је на концертима по становима падао под сто, деца и ја смо долазили и извлачили тату из пијаних оргија.

Петја ми никада није посвећивао стихове нити песме. Међутим, у једној од последњих композиција стоје следеће речи: „Једном сам се разнео на комадиће и откотрљао, откотрљао, откотрљао, а затим сам се сабрао и запливао, запливао, запливао“. У једном тренутку сам схватила: то је о њему и мени, сигурно!

Једном сам изашла из продавнице и пала у несвест са све торбама. Неке баке су се побринуле за мене, чак су ми и новчаник сачувале. Лекари кажу: „Организам Вам је исцрпљен, као да сте изашли из концентрационог логора, а не из продавнице“. Дотерало цара до дувара! Нисам могла ни да устанем из постеље. Само је Мамонов био кадра да ми брзо врати снагу. Медицинска сестра ме је пажљиво упозорила: „Неки бескућник хоће да Вас види, пијан, сав чупав…“ – „То је мој муж, пустите га“, одговорила сам. На минус двадесет Петар је дошао у ципелама без чарапа, са јакном обученом на голо тело, уместо дугмади једна лабава зихернадла. А деца гладна лутају Чертановом. Поскочила сам са кревета, одмах ми се вратила снага: „Помозите!“, узвикнула сам сестри, „Муж и деца пропадоше без мене!“ Сестра нас је још једном осмотрила и одмах све разумела. Будући да у Совјетском савезу болесници који изађу на сопствени захтев нису могли да добију своје ствари, та добра жена је ишла од собе до собе и сакупљала ми дроњке, не бих ли се којекако довукла до куће.

Када је Петја код куће пијанчио, најважније је било да испратим све стадијуме, које сам за 33 године научила напамет. Две чашице – муж је добар, весео. Од пола флаше почиње типично руско испитивање: „Да ли ме поштујеш?“ Затим следе увреде, медицински то је трећи стадијум, у том тренутку треба најпре спасавати децу пре него што наступи делиријум, зато што у четвртом чину предмети почињу да лете у правцу глава свих присутних. Пошто се избесни и искали сав гнев, Петја седи опустошен, оловног погледа, што значи да ће ускоро кренути телесни симптоми. То треба на време предвидети и позвати болницу. Раније сам звала хитну, касније смо деца и ја хватали оца за ноге и заједничким снагама га гурали у наш ауто. Он падне, ми га подигнемо и подигнемо на себе. Данас има лекара који долазе кући и за двадесет четири часа извуку човека. Наш стални „нарколог“ иде на све Петјине концерте, трагајући за узроком његове туге… А Петја је, као нека празна чаша, увек имао потребу за испуњењем. И када још нисмо знали ни реч „Бог“, он га је неприметно звао себи. Лежи муж на поду сав позеленео, лекар пита: „Шта то држи у песници? Отворите!“ Гледам, стварно песница стиснута као да хоће да се бије. Исправљам утрнуле прсте један по један, а на длану крстић или васкршње јаје. „Откуд ти ово, Петја?“ Гледа у чуду, не сећа се. Нисмо чекали да се догоди чудо. Али вероватно се већ тада у агонији довлачио до ормара, претурао по старим бакиним стварима и остацима свести се хватао за ритуални предмет. А можда је мислио да су му то последњи тренуци.

Последњих година живота у Москви Петар је пио на смрт, неподношљиво. Излазио из болнице и одмах се враћао. Није хтео да комуницира са нама. Сестре су ми тада први пут рекле: „Оља, губимо га“. Ја сам већ била навикла на његове мале смрти и никада се нисам опраштала од њега. Морала сам да живим, да живим, да живим, да храним децу… Тада се млађи син показао паметнији од мене. Ја држим малишане за руке, улазимо код тате у собу, он лежи, згрчио се, очи као од стакла. Питамо га: „Петја, како си?“, он се одвраћа од целе породице, окреће се према зиду. Стајали ми неко време, па изашли. А наш дванаестогодишњи Данил ме гледа право у очи, као да жели да ми утера памет у главу: „Мама, отац умире. Досадило му је да живи. Ја, кад не могу да решим задатак, ја изађем из собе. Исто и он. Морамо да променимо ситуацију“.

Саслушам ја своје чедо, као гром из ведра неба дође ми на ум мисао: „Није ваљда да Петар може стварно да умре?!“ Касније је он о овом периоду говорио: „Имао сам све – и жену, и децу, и славу, али у свему томе нисам видео смисла“. Тада сам схватила: морамо да бежимо из престонице колико нас ноге носе. Морамо да живимо, да живимо! Обишла сам на точковима целу Московску област и у Верејском округу пронашла чудесно место на брдашцету. Председнику сеоског савета обећала сам уличну расвету, а он ми је заузврат уступио плац. Петју сам отела чим су га пустили из болнице. Сео он у кола, страх те да га погледаш. Руке и уста се тресу, очи посматрају како напуштамо град. Морала сам да му откријем свој лукави план. Узјогунио се: „Где? У село?! Ја ћу тамо да се напијем и да цркнем!“

У Москви се, значи, није плашио да се напије… Онако узрујана, па још и не знајући најбоље пут, пет сати сам возила, нисам могла да пронађем место. Петја се врпољи, а нема куд: „Преварила си ме, вртиш ме у круг…“ Лоше му. Кад, ето нашег брда! Остављам ауто: „Хајдемо, Петја“. – „Марш!“, пробада ме погледом. Испада из аута као џак. Идем напред, он иза мене тера комедију: ноге му се заплићу, пада на руке, стропоштава се ничице, пузи као да се пење уз Голготу. Међутим, близу врха као да је оживео, усправља се, иде као нормалан човек. Са брда се све види, поље, река… Око нас рано пролеће – ломи се лед, чује се пуцање. Петар се предаје безмало са страхопоштовањем: „Овде ћу и умрети!“

Са селом је све било спонтано као и у нашим односима – дошли смо и једноставно остали. Довезли смо децу, поставили шаторе на празном плацу. За Петју, наравно, посебан. Лето је било кишно, шатор је под теретом кишнице ујутро понекад додиривао земљу, као да смо Петја и ја легли на дно. Природа је одмах почела да нам показује своја чуда. Једном смо из Москве донели огроман батак и карабатак. Чим смо месо ставили на сто, са висине су га угледала два сокола, сложно се устремила ка нашем столу, канџама зграбила плен и величанствено замахнула крилима. Петја зграбио камен, деца га моле: „Немој, тата!“ На то се по први пут задуго, ако не и за целог живота, срећно осмехнуо: „Ето, сад немамо шта да једемо!“ Али зато смо цело вече празних стомака са усхићењем разговарали о ономе што нам се догодило.

У лето су дошли музичари, пријатељи, деца – прави мали шаторски градић са 20–30 становника. Нико није пио, ипак сви су јели, а ја, јелте, спремала. Пекла сам палачинке, хрпу од пола метра. Поред посуда са сељачким несланим сиром и јагодама. Петја је џангризао: „Опет палачинке!“, али када би сви сели и пружили руке према мирисној посластици, он је први наваљивао, као она два сокола.

Дође и зима. На време смо купили грађу за склапање омање брвнаре. Међутим, када смо је склопили, пред нама је била коњушарница. „Ала су вас намагарчили!“, смејали су се сељаци. Пећ нам је изградио тамошњи мајстор. Кад је стегло минус 35, од пећи није било помоћи, сви ћошкови наше коњушарнице били су ледени. А тек дрва! Дрва се нису могла купити чак ни од локалних житеља, и било ми је сасвим јасно због чега када сам са дечацима (један је имао 10, други 12) почела сваки други дан да идем у шуму са дворучном тестером. Тражили смо суву јелу, одсецали је, подизали на санке, упрезали се и вукли, а код куће секиром кратили док не поплавимо. Сав наш труд изгарао је у пећи. На сопственој кожи сам осетила због чега су затворенике слали на овакве послове, али сам знала који је смисао моје робије: Петар је жив! Деца и ја смо се тако целе зиме бавили дрвима, а муж је настругао гомилу генијалних песама, таквих које се не могу бацити у пећ, које не горе. А када је дошло пролеће, синови и ја смо седели и ридали од умора. Каква је то била срећа што не морамо више да сечемо дрва!

Дечаци су поред свега тога ишли у школу. Кретали су у шест ујутро од куће на скијама, иза себе вукући дебло и тако пртећи снег. Са друге стране шуме чекао их је аутобус, а на путу очекивале разне дивље животиње – гладни пси, лисице, дивље свиње… Крештање сове звучало је као жена коју неко коље. Деца су од куће носила хлеб и братимила се са свим животињама, а за повратак сакупљала остатке из школске мензе. Ако заноће над књигом, Достојевским или Толстојем, ја их не будим, него сама стављам скије и са врећом хлеба на леђима идем да отправим аутобус даље. Закасним петнаестак минута, кажем возачу да иде, а музарке се љуте што је аутобус због нас стајао: „Нас чекају краве, а ти касниш!“

Млађи син Иван је касније имао прилике да примени искуство стечено у шуми. Био је други камерман Лунгина када је сниман „Цар“, и само су њему допустили да снима сцену са медведом. Звер га је прихватила као свог и почела да позира пред камером. Осетио медвед да се Вања не плаши. Син се више плашио за оца, ког је снимао и у „Острву“. Петја никако није могао да легне у ковчег, покуша па искочи из сандука као ошурен. „Унутра је крај, смрт! Нисам спреман!“, признао је по први пут Мамонов себи самоме, а пре тога је целог живота умирао.

Мамонов и Лунгин се познају од детињства. Мајке су им заједно радиле на шведском радију. Деведесете године режисер је видео Петју на сцени и понудио му улогу саксофонисте у свом филму „Такси-блуз“. Новац за снимање дала је Француска, а Лунгин у Кану добио награду за најбољу режију. Када смо у једном алпском сеоцету отишли на пијацу, аплаудирао нам је цео базар. А у Русији ништа, ни награде нити нови позиви. Улога нарко-боса у „Игли“ била је ситница. Петју нису ценили као глумца. А када ми је тај исти Лунгин дао сценарио „Острва“, села сам у метроу на кружну линију и неколико сати се вртела укруг читајући. Петар се само намрштио: „Да играм светог човека? Ја, грешник и алкохоличар?“ Ја одмах код сеоског свештеника по благослов – откако је пришао Богу, њега је најбоље слушао. Свештеник је видео да је у питању богоугодно дело и на исповести очитао буквицу Мамонову: „Петја, шта се ту фемкаш? Бог те је тако обдарио, а ти не желиш да му узвратиш!“

„Острво“ је био нискобуџетни филм, скоро ништа нисмо зарадили, осим славе и признања. Прича се да су неки бизнисмени верници откупљивали читаве дане у биоскопима, а затим пуштали све који желе да виде филм. Највише су хтели да се огреју бескућници, зато сви знају мог Мамонова и дочекују га са аплаузом. Има у филму тренутак када отац Анатолије од лика ког глуми Сухоруков отима чизме, спаљује демоне, сав јаростан… Петја се у тој сцени тако молио, да је Лунгину синуло: „Па ово је Иван Грозни!“ А за „Цара“ смо добили такав хонорар да смо коначно довршили кућу у Јефанову. Тако се довршио низ.

Петја и ја смо тридесет година заједно, а опет смо толико различити да чак и браву на пећи окрећемо у различитим смеровима. Ја сам верник, али не могу да се молим онако фанатично и упорно као он. Чак ми ни Јеванђеље не иде. Купио ми Петар једно – корице богате, жао ми да их хабам. Дао ми друго – слова крупна, као да сам нека старица. Увек нешто измислим.

Тек после црквеног венчања схватила сам да су интересовања неважне ситнице. Петја није хтео код матичара, а у цркву ме је сам повео, нисам стигла ни да се обучем. Свештеник нас погледао, чак се и мало увредио: „Као да сте кренули у башту, а не да се сједините пред Богом!“ После обреда се ништа није променило, само сам одједном престала да размишљам где сам ја, а где Петар. Постали смо једно. Гледам кроз прозор, он се маје међу дрвећем, сакупља грање. Мислим: „Сад ћу да донесем нарамак, да наложим пећ…“, а онда схватим да је то тамо Петја, а не ја. Исто тако су се Петјини родитељи волели. Када је отац умро, мајка је легла и више није устала.

Интересантно: када смо се тек упознали, ја сам Петју доживљавала као деду, крезавог хранитеља породице. После дугог заједничког путовања кроз живот, осетила сам се као његова брижна баба која га воли и спасава из невоље. Зар на њега да се наљутим? Недавно ме је унук Тихон убо у око прстом, остала ми је модрица на пола лица, а ја га опет волим. Исто је и са Петјиним увредама и лудовањем.

Ни живот ни смрт нису нас могли раздвојити, а о људима да и не говорим. Мој бивши муж странац са својом новом женом, Рускињом, такође се вратио земљи, купио кућу у нашем суседству, сада смо породични пријатељи. На њиховој верандиредовно се одвија енглеска церемонија – овдашње баке свакога дана у фајв-о-клок долазе на седељку и чај.

А колико су само пута друге покушале да ми отму Петра! Никада нисам могла ни помислити да би неко пожелео да одведе мог алкоса, мог пијаног Мамонова. Међутим, не лези, враже! Звони телефон, супарница ме моли да се сусретнемо. Иначе стара Петрова другарица по флаши, удата жена, педесет година, сасвим изгубила памет, заљубила се до ушију. „Греота моја, хтела сам да умреш“, признала ми је. „Да Петар и ја руку под руку идемо на презентације…“

Ма какви пријеми! Петар и на сопствене концерте долази пет минута пре почетка. Али није у томе ствар. Обратила се дотична дама врачари, да ми она набаци враџбину. После сваке следеће сеансе било је све горе, али не мени него „наручиоцу“. „Да не иде она, можда, у цркву?“, питала ју је врачара. „Ау, па сад си ти надрљала – враџбина се враћа на тебе. Једини начин да се ослободиш је да замолиш своју противницу за опроштај“.

Све у свему, засмејала ме је моја супарница. „Шта ће ти тај алкос? Он ће да умре поред тебе!“, говорила сам јој.

Петар своје бреме подноси стоички, као отац Анатолије у „Острву“. Носи крст узбрдо, мучи се. А ја мужа и његов терет целог живота носим на леђима.

 

Поуке

изворник: http://7days.ru/caravan/2011/6/olga-mamonova-petr-eto-moy-krest.htm

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име