За Египћане су светковине биле тренутак обнављања јединства с узвишеним начелом: с временом, природом, космосом или фараоном.
Проучавање египатског календара потврђује снагу традиције и пажљиво осмишљен систем који нам се често чини далеким. Истраживање годишњих светковина показује да су Египћани имали просечно 105 празника у години. Разликовале су се календарске (Нова година, почеци годишњих доба…), ратарске (поплаве Нила, сетва, жетва…), народне, верске, краљевске (крунидба, весеље) и погребне светковине. Но све су оне постојале јер су имале свој смисао: за Египћане су биле тренутак обнављања јединства с узвишеним начелом: с временом, природом, космосом или фараоном. Тако је било јер је религија представљала средишњу осу сваке те јавне манифестације.
Хронике из Едфуа истичу да је дан оснивања Хорусовог храма, дан кад је био „посвећен свом учитељу“, био знаменити датум: Град је био у светковини, срца пуних весеља, читава његова околина у заносу; бука тог весеља разливала се отвореним просторима, улицама препуним радости, храна се делила у изобиљу; дим жртвених понуда уздизао се до неба; тамјан се палио у кадионицама помешан са зрнима других мирисних смола; град је блистао од свечаног сјаја, сав украшен цвећем; пророци и божански оци били су одевени у најфиније ланено платно, краљева пратња била је одевена у краљевско рухо, а млади беху прекрасни; клицање и весеље допирало је са свих страна, дуж читавих улица и није се могло спавати до свитања.
Током тих светковина Египат је оживљавао, радовао се и плесао, али се ипак није заборављало да су сви ти догађаји само због одавања почасти боговима и обнове савеза са природом и људима.
Ако желимо да разумемо истинско значење светковина у старом Египту, морамо их схватити као „срећни поновни сусрет“. Свака светковина позива на поновни сусрет, а тај поновни сусрет живи се са радошћу.
Погрешно је заменити тај ведри народ са сликом мрачних и туробних гробара, јер и данас можемо да замислимо живахну музику која извире под прстима харфиста осликаних на фрескама. Природна блискост са снагама универзума учинила је Египћанина човеком способним да живи у непрекидној свечаности. Обнављање природе прилика је за весеље, а одлазак у сусрет боговима такође је био радостан догађај. Та способност ентузијазма – тачније, способност буђења божанског у човеку и оптимизам мудро усмерен ка стабилности и јединству државе – можда су били велика тајна дуговечности тог народа.
Египћани су срећан живот и задовољство проналазили у малим стварима, следећи учења мудраца старог Египта, спремни на сваку могућност коју доноси живот.
Треба се присетити да су се богови поштовали свакога дана, кроз тачно одређени обред. Француски египтолог Éтиенне Дриотон детаљно описује ту свакодневну комуникацију свешеника с божанством: Церемонија је започињала рано ујутро. (…) Свештеник је палио светиљке, пунио кадионице и почињао прво кађење да би се боравиштем Бога ширио угодан мирис. Kада би то завршио, упутио би се према светишту храма (…) и отворио вратнице. Статуа се појавила пред његовим очима, још непокретна и успавана јер се божанство још увек у њу није спустило. Свешеник се бацао на колена и изговарао химну; затим би устао загрлио статуу. Тај чин, чин сина који жели да дозове из сна свога оца, „будио“ је бога и чинио да се спусти његова божанска душа.
Служење Богу одвијало се у ритму кретања Сунца на небу. У Старом краљевству (а верватно и у Новом), оно је обухватало три фазе које су одговарале изласку, зениту и заласку Сунца. Најважнија је била јутарња фаза. Жртвени дарови су се припремали пре сванућа у храмским радионицама, а свештеници су се обредно купали у светом језеру, симболички улазећи у животно извориште из којега у тренутку стварања извире свет и из кога сваке године израња египатско тло, спремно за нову сетву након поплаве.
Након тога обилазили су храм, уливали воду и палили мирисне смоле („оне које садрже божанско“), како би се удаљиле непожељне силе које су могле да се увуку у просторије. Свечана поворка носила је храну за бога у једну од дворана храма где су били постављени мали посвећени жртвеници.
Врховни свештеник је отварао врата светилишта и журио ка богу да би подстакао његово буђење. Врата најсветијег дела храма отварао је у тренутку кад би се звезда живота, Сунце, појавила на хоризонту. Тек рађајућа светлост прожимала је бога енергијом новог дана. Храна се тада постављала пред кип, праћена приказом богиње Маат, симбола космичког Реда, која божанству даје снагу потребну за свакодневно обнављање тог реда. Потом би кип божанства био скинут, окупан и изнова обучен, украшен и помазан, намирисан и прочишћен. Најсветији део храма и простор светилишта остали би потом затворени до следећег јутра.
Подневна служба састојала се у прскању водом и кађењу тамјаном. Током вечери приступало се обнављању жртвених понуда.
Та церемонија имала је за циљ да подсети на непрекидно кретање Сунца, свемира и живота. Свештеник је обезбеђивао тачност обреда који је оживљавао сваки аспект дана и сваки аспект године. Египатски народ се кроз светковине усклађивао с кретањем времена које је одређено природом и животом. Ако том редовном годишњем циклусу посвећеном ходу звезда придодамо и звездане међуодносе које су Египћани сматрали темељнима, тада можемо да разумемо, како је рекао песник, да је за Египћане „универзум храм, а Земља његов олтар“.
Учествовање у циклусима представљало је свест о једном мање материјалном плану и већу осетљивост на зов невидљивог света. У супротном, човек би остао окован материјалним и појавним, заборављајући да наша планета лебди у звезданом пространству.
РЕЛИГИЈСKЕ СВЕТKОВИНЕ
Светковина Нила
Петнаестог дана месеца Тхота, годишњег доба Акхет, славила се светковина Нила. Био је то тренутак доласка бога Хапија који је у египатске земље доносио обнову живота. Током церемоније краљ је плесао испред кипа богиње Хатор у Дендери и пружао јој врч вина пре него што би га сам испио. Први дан године или излазак Сиријуса славио се такође током месеца Тотха.
Светковина Опет
Једна од најважнијих у години, светковина Опет, одржавала се у месецу Паопхи, годишњег доба Акхет. У раздобљу Новог краљевства трајала је осам дана. Том приликом је кип бога Амона напуштао свој храм у Kарнаку да би се уз велику свечану поворку упутио према храму у Луксору, где се поновно сусретао са својом супругом. Kолонада храма у Луксору, чије украшавање је поручио Тутанкамон, приказује ток светковине која је започињала жртвеном понудом испред Амонове барке – његова покретног светилишта.
Поворка је потом напуштала храм: тридесет свештеника придржава тешку Амонову барку коју прати краљ. Уз песме и звук бубњева, поворка се укрцава на лађе, а краљ и краљица заузимају своје место у свечаној пловидби.
Мноштво на пристаништу поздравља малу групу бродова: то је посада задужена за повлачење барки узводно. Ту су и војници са својим генералима; Либијци и црнци такође заузимају место у поворци, уз музичку пратњу систрума и старе химне које изводи група певача и свештеника.
По доласку у Луксор поворка креће према храму. Прво свештеници, носећи на глави Амонову барку, потом краљ и краљица са својом пратњом и на крају људи које су се придружили процесији. У поворци су могле да се виде и барке богиње Мут и бога Kхонсуа. Уз војну почасну пратњу непрекидно се измењују групе музичара и лагано одевених плесача.
Уз пут су начињена узвишења, попут вештачких брежуљака, на чијим врховима свештеници приносе жртвене дарове. У храму краљ лично изводи церемонију. Повратак се одвија према истом ритуалу. Опис можда оставља утисак да је церемонија трајала један дан. Заправо је трајала осам дана у време Тутмозиса ИИИ, а до двадесет и пет дана у време Рамзеса ИИИ.
Назив Опет означава изобиље и говори о карактеру путовања у светилиште. Био је повезан с обредом хијерогамије (светог брака).
Хорусово рођење и младост
Бог Хорус се родио у месецу Меchiru. Свечаност његова божанског рођења у Старом каљевству одвијала се у посебно изграђеним кућама рађања, такозваним маммессима. Према традицији, Делта Нила прима новорођенче обавијајући га својим муљем како би га сакрила од очију опасног бога Сета; дама змија Оуто непрестано бди над њим.
Занимљиво је да се та светковина одвијала 25. децембра, на дан на који се много касније славило рођење Митхре и Христа. Многи аутори су уочили подударност између тог датума и зимског солстиција јер Сунце тада започиње своју обрнуту пловидбу према антиподима, у тренутку своје привидне старости.
У месецу Пхаметхот, годишњег доба Перет, славило се Хорусово пролеће, његова младост и победа над тамом. У Едфуу су се одвијале параде бродовља на Нилу: говорило се да кип бога тада напушта град да би отишао у Дендеру, у потрагу за богињом Хатхор коју ће поновно вратити у њен дворац.
Nacionalna geografija
