Трпео сам додире у задиркивању моје прошлости
Требао сам да признам, да будем кажњен
Нисам имао поноса да унакаженим гледам у очи
Развлачили су ми прошлост у недоглед.
Уморан од њихове охолости почео сам да праштам
У гомили успомена стајале су витрине из небеске собе
У једној од њих угледао сам дворац под завесом бршљана.
Високо изнад њега стајале су нечије руке
У другој витрини видео сам светлост
Одшкринуше се врата и светло поста мрак.
Из тела која су се делила излазили су људи
Притискао ме огроман чамац испуњен чађавим ништавилом
Нестајао сам у понору чије су воде крстиле последње бездушнике
Лађа са испраним мозговима пловила је хоризонту.
Сунце се рађало мало накривљено
Дрво је и даље правило хлад
како за намерника тако и за дрвосечу.
literaryworkshopkordun.com
