Београд, 18. априла 1944. г.

Призренска ул. 9

У току овог и прошлог месеца све су чешћи бивали знаци за узбуну, нарочито ноћу. Тада се гаси електрична светлост у целој вароши. Укућани силазе у подрум. Ја сам остајао сам у стану, са чудним осећањем да се време мења и окреће ток догађаја. Излазио сам на терасу и отуда гледао на Саву и земунски пут.

Тако сам урадио и у недељу 16. априла око 10 часова пре подне кад је дат знак за узбуну. Тада је од Чукарице наишло девет авиона, па за њима још девет. Били су метално бели, у висини ваљда 2–3000 метара. Летели су десном обалом Саве. Око њих су се распрскавала зрна противавионских топова. Загледан у висину нисам ни приметио шта се дешава на станици. Тек у једном тренутку угледао сам како се један вагон пропиње као коњ, а око њега лети земља у млазевима. Док су авиони летели према ушћу Дунава, вагони су већ почели да горе и пуштају црн, тежак дим. Кад сам поново погледао авионе у висини видео сам да на једном из прве групе поиграва црвен пламен. Он је летео и даље и кад је био испод Калемегдана искочила су из њега најпре три бела падобрана а затим четврти. Одмах после тога авион је почео да пада у широком луку. Кад сам вратио поглед ка станици, са два места дизао се густ црн[и] дим, са пламеном при дну. Настала је тишина у којој је тек човек могао да схвати право значење и сву изузетност овога што се десило. Све је прошло брзо, лако и без тежине стварних догађаја, као призор са филма. Падобранци су летели једно време над Савом, а онда их је ветар занео даље на Исток, док се нису изгубили у зеленилу Топчидерског брда.

Са моје терасе, на другом спрату, испео сам се на терасу која се налази на крову куће, т. ј. изнад петог спрата. Пристигли су и непознати људи са разних спратова да посматрају пожар на железничкој станици, који је непрестано растао, али не толико у ширину колико у висину. Док смо ту стајали у оним празним и радозналим разговорима које воде људи сакупљени љубопитством а ничим невезани међу собом, зачула се пуцњава противавионске артиљерије и убрзо затим потмули хук у висинама. На ведром небу, у висини од најмање 5.000 метара угледао сам црне авионе, поређане као на паради. Летели су све по шест под оштрим углом, као ждралови:

А те групе од по шест авиона биле су неправилно распоређене и некако везане међу собом са по једним или са два усамљена авиона, тако да су све заједно сачињавале као неку мрку шару на модром ћилиму. Изгледало ми је да лете врло споро, свечано, и незадрживо. Испред њих и између њих распрскавали су се и ширили облачићи потпуно црна дима. И они су били слични авионима, тако да су ме ометали у бројању. Бројао сам три групе по четрнаест авиона. Тада се зачула са источне и северне стране вароши тутњава која се јасно разликовала од противавионске паљбе, као неко уједначено и снажно пуцкетање бича, за којима је одмах долазило потмуло рушење неких маса. Целу терасу је овила нека жута прашина. Али још пре тога видео сам како преко на земунској железничкој станици и око пруге лете у вис велики стубови земље и воде.

 

Тишина и прашина

Моји комшије су још пре тога напустили терасу. У једном тренутку ја сам пошао за њима, али сам се са степеништа вратио, решен да посматрам до краја. У том тренутку наишла је још једна формација. Прелетела је тачно изнад моје главе уз тутањ и пуцњаву оних топова одбране. Са палате Албаније, која се налази свега стотинак метара удаљена од мене, пуцао је без престанка један од оних малих топова, али упоран као љуто псето. Ова формација је све своје бомбе сручила на земунски аеродром. Један за другим шикљали су стубови земље пут неба. А чим се слегну виде се иза њих неоштећени хангари.

А затим је одмах наступила потпуна тишина. (Такав нагао прелаз нисам никад чуо у свету звукова који сам до тада познавао.) Прашина око мене бивала је све гушћа. Тада сам напустио терасу. Убрзо затим сирене су дале знак да је узбуна прошла.

После подне је било све мирно. Несигурни и преувеличани ширили су се гласови о штетама које су настале од американских бомби у северном и североисточном делу вароши.

У понедељак (ускрсни) кренуо сам после 9 часова да обиђем познанике и разгледам оштећени део вароши. Вашингтонова улица и Бајлонова пијаца погођене су на много места. Бомбе нису нарочито велике, али је разорно дејство било јако. Само приземне куће или слабо грађене разорене су потпуно. Код новијих и виших кућа обично су разорена само два прва спрата, често само кров. Па ипак, услед прашине и рушевина које су закрчиле пролаз цео крај оставља тежак утисак. Немци и италијански заробљеници под њиховим надзором крче пролазе и уклањају греде и цигле. На самој пијаци зјапе три-четири кратера. Много кућа је страдало и у Француској улици. Свуда има мртвих под рушевинама. На свима кућама су попуцала прозорска стакла. Свет јури усплахирено носећи одело и кофере. Виде се сељачке таљиге са једним коњем и на њима најнужније ствари оних који напуштају варош. Немачки аутомобили дижу прашину.

У 11 часова отишао сам на Калемегдан да прошетам. Дан је био ведар и необично топал, готово спаран. Шетао сам са *** и ***Два нечитка иницијала у рукопису, прим. ред.) до 11.30 часова кад је дат знак за узбуну.

Склонили смо се у малу чувареву кућицу од црвених цигала, на самој калемегданској тераси. Стајали смо на вратима које воде у подрум, испод нас су на оно неколико стрмих степеница поседале три жене из народа. Са њима су стајала два млада човека од којих је један био Рус, пијаница и боем. У последњем тренутку стигао је професор Васо Чубриловић. Већ после пет минута зачуо се шум мотора и угледали смо у великој висини геометријски постројене формације тешких авиона. Кад су били над нама, склонили смо се с врата да нас не би погодила парчад од граната противавионске артиљерије која је живо гађала. У том тренутку зачуле су се једна за другом експлозије бомби негде у вароши. Земља је дрхтала. Оне три жене су почеле да плачу и да се крсте. Осећало се да је напад тежи од јучерашњег. Помишљао сам на смрт и целим телом сам осећао да сам потпуно незаштићен. Било ми је више непријатно него страшно. Могу поуздано да кажем да се нисам плашио смрти, али ми је било непријатно и желео сам да овај тутањ и ломљава што пре престану. А више од свега било ми је жао детета које је стајало поред мене, уплашено, али мирно и достојанствено.

После неколико минута, које сам добро издржао, све се стишало. Као крупна киша падали су по крову и по земљи комадићи од граната. То је тишина нарочите среће, узбудљива, лепа, још мало уздрхтала. Знам да су се десиле у мојој близини велике и тешке ствари, а ја сам здрав и жив, и мирно сам прошао поред смрти. Имам потребу да разговарам и да се шалим, да помажем и охрабрујем друге, дајем савете и мишљења. Излазимо на раван, нагађамо где су пале бомбе, јер нам је варош иза леђа. У том тренутку поновно зујање мотора из далека. Јасно разабирем прве формације, у великој висини, како се примичу из југоисточног правца. Опет се склањамо под кров на улазу у подрум, и опет исти осећај да могу погинути у свакој секунди и да ту мисао не треба ничим показати.

 

Пијана лађа

Кажемо понеку реч, тешимо жене. Бомбе падају на варош. Затим нас авиони прелећу, и сад их видимо изнад ушћа и Земуна. Врло су високо. Експлозије топовских зрна заостају за њима. По савској обали преко пута од нас, по аеродрому, око земунске станице осу се низ јаких експлозија. Земља и вода су у црним стубовима шикљале у вис. То нису били као првог дана усамљени погодци, него је по аеродрому у Земуну даждило од бомби, а млазеви земље и воде спајали су се и сачињавали велику завесу. Тутањ авиона губио се већ у даљини, а бомбе су још експлодирале у Земуну и околини. Кад човек посматра цео тај призор пред собом, чудан утисак оставља разлика која постоји између онога што се дешава у висинама и онога што бива на земљи. Никакве везе нема, наизглед, између тих великих, лепо поређаних авиона који достојанствено и споро броде, као да им је стварни циљ негде у даљини, и оних трескова јасна звука од којих дрхти земља и падају грађевине.

Неколико минута доцније горели су хангари на аеродрому и редови барака на пешчаној обали преко пута од нас. Низ Саву су пловили неки шлепови и једна бела путничка лађа. Њих су експлозије првог напада откинуле од обале за коју су били везани и сад су ишли без кормила и правца, заносећи се као пијани. У ваздуху је нешто пиштало, тихо, али оштро и без прекида. Жута прашина потпуно је обавила цео Калемегдан. Мирисао је барут и паљевина. Из барака се чуло како праште реденици са муницијом које је ватра захватила. У том тренутку наишао је трећи талас. Бомбе су почеле да падају негде десно од нас. Имао сам утисак да је то врло близу, код Географског института или на Малом Калемегдану.

 

Oдломак из текста „Дневник, Београд, 1944”.

© Задужбина Иве Андрића, Београд, Србија

 

Магазин Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име