И гле два човека говораху са њим,
а то беху Мојсеј и Илија,
који се указаше у слави
и говораху о исходу његовом
који је имао да испуни у Јерусалиму.
Лука 9:30-31
Чудно је можда слово о Васкрсењу започети речима које су повезане са описом другог догађаја – Преображења.
Или можда није?
Веза између Преображења и Вакрсења је добро позната, како у богослужбеној књижевности тако и у богословској мисли. Није линетварна светлост Тавора, заправо она животна светлсот која је обајсла адску тамницу учинивши да њене двери се распрсну и да Господ који је смрћу смрт уништио, васкрсне дарујући живот свима који су у гробовима. Преображење је често схваћено као антиципација вакрсења, односно као његова пројава пре самог догађаја у историји. Оно је не само псосијавање нетварне светлсоти у људски свет тварног простојања, већ и уздизање тварног постојања (тела) у свет нетварног, и у том контексту је схваћено као прослављање тела коначно оствареног васкрсењем Господњим и његовим вазнесењем. Ове богословске идеје су обилно образложене у исихатској књижевности православног Истока.
Ипак, остаје питање да ли је ово повезивање касније учитавање у текст еванђеља, накнадно интерпретирање или оно из њега изворе.
Да ли је у самом Новом завету успостављена интертекстуална веза између ова два догађаја и, ако јесте, шта нам та веза открива о карактеру тих догађаја и њиховом смислу?
Најпре, догађај преображења описан је у сва три синоптичка Еванђеља, што на известан начин наглашава значај овог догађаја. Контекст у који је наратив смештен варира од еванђеља до еванђеља, као и детаљи описа. Основни моменти су, ипак, исти: Христос у пратњи тројице најближих ученика (Петра, Јакова и Јована) успиње се на Таворску Гору. Ученици обузети умором падајуу сан и по буђењу виде свог учитеља у небеској светлости и у разговору са двојицом велика Старог завета, Мојсејем и Илијом.
Присуство Мојсеја као законодавца и Илије као архетипа пророка заправо указује на цео Стари завет (закон и пророке) као оне који су усресређени на Христа, тачније на његов исход који је имао да испуни у Јерусалиму.
Ово је место где се успоставља прва интетекстуална веза наратива преображења другим библијским одељцима. Израз код нас преведен са исход у грчком тексту је exodus. Ово је реч која се у библијском предању, пре свега LXX повезује са библијским наративом о изласку, односно пасхалној вечери током које су Израилци напустили вековну земљу ропства и смрти и кренули путем слободе ка Обећаној земљи живих.
Овај догађај је схваћен као праслика Христовог спаситељског дела, Његове жртвене смрти и славнога Васкрсења којим из смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог преведе нас.
Синоптици бележе да одмах по Преображењу, Христос опомиње их своје ученике да о самом догађају не кажу ником ништа док Син Човечји из мртвих не васкрсне (Мт 17:9). Овим се непосредно успоставља веза између ова два догађаја, а све у светлости старозаветне праслике о ослобођењу Израила из Египта. Преображење Христово, дакле, разуме се као наговештај његовог Васкрсење – оног коначног догађаја којим је побеђена смрт и омогућено наше преображење, процес преласка из смрти у живот.
Христос је представљен као пасхално јагње које је заклано, али је истовремено војујуће и победничко, јагње које је истовремено лав од колена Јудина, победник смрти који је том величанственом и јединственом победом удостојио да отпечати печате космичке књиге историје и да је преобрази у вечност.
Христос васкрсе!
Јован Благојевић
