Како је регент Александар Карађорђевић изгубио опкладу од шефа ондашње железнице. Престолонаследник је 1920. веровао да ће његов аутомобил престићи воз и – грдно се преварио
ПРЕ скоро стотину година склопљена је једна несвакидашња опклада о којој и данас постоје писани записи. Иако су се кладили један озбиљан краљ и један врстан директор железнице, траг о том догађају данас је сачуван у далекој Канади.
Привилегију „Београдским причама“ омогућила је Бранислава Ђорђевић, у Канади познатија као Бранка Наканиши, врстан историчар уметности и дама која чува спомен на своје снажне, београдске корене, која нам је исприповедала ову причу и сачувала документе који је поткрепљују.
– Мој деда Миливоје Ђорђевић био је високи службеник ондашње железнице, прецизно управник Болничког фонда, који је био нека врста претече здравственог осигурања – каже Бранислава.
– Његов ујак био је Миладин Ђорић, директор Српске државне железнице. Он је сачувао причу која сеже до данашњих дана, а везана је за догађај који се одиграо 1920. године.
ада су се директор Ђорић и престолонаследник Александар Карађорђевић споречкали око тога да ли је бржи солидан аутомобил оног доба или железница, и одлучили су да све утврде кроз бурну опкладу.
Наиме, договор је био да ће престолонаследник дати своју златну табакеру директору Железнице, уколико дворски воз брже превали дистанцу од Суботице до Новог Сада, него његов нови аутомобил.
– Радило се о „фијату бревети“, моделу отворене каросерије који су звали и „краљ Белгије“ – наставља Бранка Ђорђевић причу свог претка. – На крају, престолонаследник је изгубио опкладу, а воз је тријумфално стигао у станицу пре „фијата“.
Истини за вољу, предратни путеви не би могли да се пореде са данашњим, тако да је возач аутомобила био у знатно тежој ситуацији, јер је колски пут био крајње непријатан за брзу вожњу. Железница је у то време била много комфорнија за путовање, али је она до данас „сачувала“ другу фалинку: није мењала брзину већ стотинак година.
Епилог приче одиграо се тако што је Александров ађутант ускоро победнику донео табакеру, и уз њу и пратеће писмо, које наша саговорница пажљиво чува.
– Нажалост, уследила су бурна времена и табакера са краљевским грбом негде је нетрагом нестала, тако да у породици више нико не зна како је, и где окончала – закључује Ђорђевићева. – Ипак, остало је писмо које и данас чувамо као спомен на агендоту и опкладу свога далеког претка.
Извор: Новости
