Победа над својим егоизмом започиње од тога да другоме кажемо само једно малено „Извини! „Опрости!“
Нема човека који свакодневно нема потребу да извини свом ближњем, јер непрестано грешимо једни против других. Зато буди храбар, не буди слабић, иди и извини се свом ближњем, ако си згрешио према њему: „Извини! Опрости!“
Наше огреховљено „Ја“ ће се одмах успротивити: „Не, нећу то рећи, јер ме је он претходно увредио, ожалостио, напао, јер је гори од мене, јер ради против мене, јер је проблем између нас од раније, јер он одавно против мене ради ово и оно…“
Тада принуди самог себе да свом ближњем кажеш: „Извини! Опрости! Нисам био у праву! Погрешио сам!“ Не очекуј да ти се други извини. Не очекуј да други тражи опроштај од тебе. Не говори му: „Посвађали смо се за ручком. Извини, али и ти си лоше поступио према мени“, јер то није истинско извињење, будући да си таквим „извињењем“, у ствари рекао: “ извини, крив сам, али и ти си згрешио према мени, тако да смо ту негде!“ То је формално извињење, које понекад може чак да буде изнова увредљиво и да накнадно погорша ствар. И немој кад се извињаваш говорити: „Ако сам те увредио – извини!“ А добро знаш да сте се посвађали, да си га вређао, а овамо лицемериш: „Ако сам те увредио…“Не, то није искрено тражење опроштаја. Тражити од другог истински опроштај значи рећи другоме: „Брате, опрости ми, погрешио сам, огорчио сам те, увредио сам те, опрости!“ Те речи треба изговарати свесно, одговорно. То је оно прво што из наше душе одстрањује отрове егоизма, што нам помаже да стичемо смирење.
Из књиге- Духовни живот у свету без Христа
