Када је старији човек преминуо сам на геријатријском одељењу старачког дома, сви су веровали да није за собом оставио ништа посебно вредно. Ипак, преварили су се.
Након његове смрти, када су сестре пролазиле кроз оно мало ствари које је Мак Филисер поседовао, пронашле су ову песму, написану на папиру, чији квалитет и садржај су их толико импресионирали, да су копије достављене свим запосленима.
Потом је једна од сестара однела своју копију у Мелбурн, а одатле се песма проширила по читавом свету – једноставна, дирљива и невероватно потресна.
Џангризави старац
Шта видите сестре?… Шта видите?
Шта мислите… кад гледате у мене? Џангризавог старца… не посебно мудрог,
Несигурног по навици… са погледом који лута?
Коме храна цури… а он не одговара,
Када гласно кажете… волела бих да се потрудиш!
Који наизглед не примећује… ствари које чиниш.
И који увек губи… ципелу или чарапу?
Који, опирао се или не… пушта да радиш по вољи,
Са купањем и храњењем… да испуниш дуги дан?
Да ли то мислиш?… Да ли то видиш?
Онда отвори очи сестро, јер не гледаш у мене.
Рећи ћу ти ко сам… док седим овде тако мирно.
Док радим шта желиш… док једем по твојој вољи.
Ја сам десетогодишње дете… са оцем и мајком,
Браћом и сестрама… који воле једни друге.
Младић од шеснаест… са крилима под петама
Који сања да ће ускоро… љубав да спозна.
Младожења од скоро двадесет… моје срце поскакује.
Сећам се заклетве… коју сам обећао да ћу одржати.
Са двадесет и пет, сад… имам своју децу.
Која ме требају да их водим… и срећан, топао дом обезбедим.
Човек од тридесет… Моја деца расту брзо,
Везани једни за друге… везама које ће да трају.
Са четрдесет моји млади синови… су одрасли и отишли,
Али моја жена је поред мене… да осигура да не жалим.
Са педесет, поново… бебе се играју око мојих колена,
Поново знамо децу… ја и моја вољена.
Мрачни дани су преда мном… моја жена сад је мртва.
Гледам у будућност… и тресем се у страху,
Пошто моја деца сада… имају своју децу.
И мислим о годинама… о љубави коју сам знао.
Сад сам стар човек… и природа је окрутна.
Шала је учинити да старост… изгледа будаласто.
Тело, оно се распада… снага и грациозност, напуштају ме,
Само камен остаје… тамо где је некад срце било.
Али унутар ове старе лешине, младић и даље борави.
И са времена на време… моје рањено срце нарасте,
И сећам се радости…и сећам се боли.
И волим и живим… живот испочетка.
Мислим на године, премали их је број… које су прошле пребрзо.
И прихватам просту чињеницу… да ништа не може да траје.
Зато отворите очи људи… отворите и видите.
Не џангризави старац.
Погледајте ближе… видите… МЕНЕ!
Следећи пут кад сретнете старију особу коју бисте отписали, сетите се ове песме. Покушајте да гледате дубље и видите младу душу која је скривена у остарелом телу.
objektiv.rs
