Изгледа као да јуродиви Христа ради одбацују преклињање Апостола Павла да „треба претрпети свако лично лишавање и жртву, како би се избегло саблажњавање верних“ (1.Кор 8, 15).
Али, на коју врсту саблазни је Апостол Павле мислио?
На ону која узрокује забуну по питању истине што може друге да лиши учествовања у истини – могућности спасења.
Уколико једењем меса које је жртвовано идолима дајеш свом брату који има «слабу савест», основу да он помисли да има неке везе између идолског служења и истине и живота Цркве, онда је заиста велика одговорност за смутњу коју си изазвао.
Изазов који поставља јуродиви не ствара код људи смутњу у вери, нити затамњује истину Цркве.
Он једноставно изненађује оне који су поистоветили веру и истину са секуларизованим схватањем моралне исправности и конвенционалне пристојности.
Јуродиви Христа ради имају дар и храброст да отворено покажу човеков пад и грех који је заједнички свима нама. То је стварност наше природе која се не може поништити индивидуалним омотом њеног «побољшања», нити може да се прикрије скривањем иза друштвене спољашњости.
У том смислу, сваки монах Православне Цркве је јуродиви Христа ради.
Он носи одећу туговања, отворено објављујући да прихвата нашу заједничку палу природу.
Улази у подвижнички живот бијући битку са тим падом и тим грехом за добро свију нас.
Ово прихватање је позив свим члановима Цркве.
Уколико останемо упорни у игнорисању Јеванђеља спасења и наставимо да поистовећујемо обновљење човека са друштвеним признањем и индивидуалним врлинама, са светским успехом у задобијању индивидуалног моралног поштовања, онда је то наша сопствена грешка – и то грешка која нас одељује од истине и живота..
Прототип на који је Црква увек гледала није индивидуална морална самодовољност, већ монашки плач покајања.
Плач је, на концу, радосан – «радосна туга» – он преокреће грех у меру прихватања љубави Христове.
Човек је способан да жали и плаче, само онда када тачно зна шта је изгубио и када искуси тај губитак као лично лишавање, као личну жеђ.
Због тога покајање, лични осећај губитка Бога, јесте и прво откривење, наше прво упознавање са Његовом личношћу, наше прво откривање величине Његове љубави.
У случају јуродивих Христа ради свакако да њихова запањујућа слобода од сваког закона, правила, ограничења или обавезујућег прописа нема напросто само дидактичку сврху како би нас подсетила на опасност поистовећивања врлине и светости са конвенционалном пристојношћу и егоцентричном моралном правичношћу.
Нико не може стварно да подучава само скрећући пажњу на погрешна схватања и начине живота: он мора да оваплоти у самоме себи пуноћу спасавајуће истине.
Запањујућа слобода јуродивих је, на првом месту и пре свега, потпуна смрт, потпуно умртвљење сваког индивидуалног елемента у њиховом животу.
Та смрт представља слободу која може да раскине и уништи сваку конвенционалну форму.
То је васкрсење у живот личне посебности, у живот љубави која не познаје границе и препреке.
Пример јуродивих, тако, нити је екстреман, нити неочекиван како то можда може многима да изгледа.
То је оваплоћење темељне поруке Јеванђеља: да је немогуће држати пуноћу Закона без ослобођења себе од биолошког и психолошког ега, од пропадљивости и смрти.
И да је, с друге стране, довољно ако неко смирено прихвати свој сопствени грех и свој пад не одвајајући га од греха и пада остатка човечанства поверавајући их љубави Христовој која преображава ово прихватање у личну блискост и заједницу, у живот непропадљиви и бесмртни.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено: 02.11.2022.
