На Западу је јуродство, као вид подвижништва, непознато.
„Западу су недостајали услови неопходни да би се појавио овако екстремни облик светости„, пише Ернест Бенц, западни проучавалац јуродивих. Поједина дела која одговарају јуродивима на Истоку, могу се наћи само код Светог Улфиаса (осми век), Светог Јована Колумбина (+1367) и Светог Јована Божијег (+1550).
На истоку знамо имена многих јуродивих Христа ради, али немамо историјских података о свима њима.
Знамо за Светог Симеона Емеског (живео у време Јустинијана, између 527. и 567.), Светог Андрију Константинопољског (880-946), Светог Тому Јуродивог и Светог Луку Ефеског (једанаести век).
У предању Руске и Српске Цркве, ту је Свети Јован Јуродиви (+1490, признат за светитеља на Московском Сабору 1674.), Свети Василије Јуродиви (+1552) и Свети Јован Московски (+1589).
У Лавсаику, а такође и код Светог Јована Лествичника, као и на другим местима у подвижничким списима и црквеној историји често наилазимо на појединачна дела и примере који одговарају јуродству.
Тако читамо о Светом Макарију Египатском како је живео у колиби близу неког села када су га родитељи неке девојке оптужили да је обесчастио њихову кћер. Ставили су му конопац око врата и вукли га кроз село вичући: «Погледајте на овог „анахорету“(отшелника;п.п.) који је напаствовао нашу кћер!»
Захтевали су да плати надокнаду и да преузме старање над дететом које ће се родити. Без да се брани, свети је прихватио ово понижење и вратио се у своју келију. Почео је да ради два пута више него раније, плетући асуре и корпе и говорећи себи: „Макарије, сада имаш жену и мораш више да радиш како би је хранио„.
Сваког дана је носио све што би зарадио у девојчину кућу, заузврат примајући ударце и увреде. Тако је то ишло, све док девојка при порођајним боловима, није признала да је монах невин. Макарије је тада побегао у пустињу како би избегао да га почаствују као светог човека.
Иста је прича приповедана и за Евстатија Кесаријског, док је још био млад и обичан чтец, а такође и за Никона Синајског. Други монах, Андреј Месински, касније игуман манастира, био је оптужен за крађу, а своју је казну прихватио без противљења, иако је његова невиност била очевидна.
За монахе дело преузимања туђе кривице, добровољно и без протеста, није представљало просто могућност да буду више изложени понижењу. То је била делатна пројава њиховог убеђења да је грех заједнички свима, један очигледни начин учествовања у зејдничком крсту Цркве, у паду и неуспеху читавог човечанства.
Монах је „одвојен од свих“ али је „сједињен са свима“ и он грехе других види као своје сопствене, као грехе својствене људској природи у којој сви ми учествујемо.
Индивидуално разликовање грехова нема никаквог смисла, као што нема ни разликовање индивидуалних врлина.
Оно што нас осуђује или спашава јесте наше одбијање или стремљење ка „прекрајању“ побуне наше заједничке природе у личносни однос покајања и заједнице.
Човек мора да следује самоиспражњењу Христовом (кенози), Његовом одбацивању сваког индивидуалног права на оправдање: он мора добровољно да прихвати промашај који нам је заједнички и да га принесе Богу оваплоћујући у сопственом телу речи Апостола Павла: „у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело његово које је Црква“ (Кол 1, 24).
Управо то чине свети који живе у складу са тројичним начином постојања, превазилазећи раздељеност наше природе узроковане грехом, мењајући грех у смирено прихватање других, у догађај заједнице љубави.
Карактеристична је приповест о Теофилу и Марији (око 540.) коју доноси Јован Ефески. Они су били једина деца аристократских породица из Антиохије, обоје ванредне лепоте, заручени једно другоме.
Желели су да на сопствене животе примене речи Библије: „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему“ (2.Кор 5, 21).
Теофил је почео да се понаша као лакрдијаш, као кловн, док се Марија обукла као проститутка.
Лутали су градским улицама глумећи забављаче, причајући шале и говорећи бесмислице: људи су им се смејали, а неки су их и тукли. Настојали су да буду од људи презрени, ради крајњег унижења њиховог сопственог ега како би постигли ту неизрециву слободу и окусили живот који долази као дар када се умртви последњи отпор егоцентричне индивидуалности.
Једном приликом нека је жена упитала Марију: „Зашто се ваљаш у греху, дете моје?“, а она је без оклевања одговорила: „Госпођо, молите се да би ме Господ подигао из греховног пада„.
Из књиге – Христо Јанарас, Слобода морала
