Изазов јуродивих Христа ради – Потпуно напуштање ега

Најпознатији и најнеобичнији пример из историје сачуван је у комплетним житијама Светог Симеона Ефеског и Светог Андрије Константинопољског.

У личностима ова два светитеља имамо целовиту слику духовнога дара јуродства и пророчке поруке коју он оваплоћује.

Свети Симеон је био отшелник, анахорет у дивљинама Зајорданије када је примио позив од Бога да живи као јуродиви. Својим сатрудницима у подвижничком животу је рекао: „Силом Христовом, идем да исмевам свет“. Тада је отишао у град Емесу „чинећи чуда, али се Бога ради правио јуродивим“. Скривао је своје врлине_, срамотећи самог себе и избегавајући свако поштовање или уважавање који би дошло од људи. Јер дар светости је ,свакако, на њему био видљив: задобио је дар исцељивања, унутрашњег и спољашњег, као и дар „чисте молитве“ и суза.

Једном приликом, како нам његов животописац приповеда, „у недељу“ узео је некакве орахе и отишао у Цркву на почетак Литургије, крцкајући орахе и гасећи светиљке.. Када су пошли да га избаце, он се попео на проповедаоницу и почео да одатле гађа жене орасима.

Са великим напором су успели да га избаце напоље. Али, када је изашао напоље, преврнуо је тезге продаваца пецива који су га због тога премлатили, „умало га убивши“.

Дела попут ових, сведоче о његовом напору да умањи своју вредност како би избегао сваку могућност да га препознају и прославе као светитеља. Волео је да га сматрају полулудим монахом, без основне друштвене пристојности – пристојности која обезбеђује и чува его.

Другом приликом Симеон је радио као помоћник у винарији. Али, његове врлине су почеле да бивају познате и људи су стали да долазе у винарију да га виде и да у његовој личности пронађу потврду о објективно врлинском човеку. Тада, како би избегао част и поштовање људи, Ава Симеон се претварао да је потпао под чулну жељу за винаревом супругом и да је покушао да је напаствује како би задовољио своју похоту.

„Док је винарева жена спавала у својој постељи“, приповеда његов животописац, „Ава Симеон је пресипао вино. Потом се попео код ње и направио се као да жели да скине свој огртач. Када је она вриснула, дошао је њен муж, а она му рече: „Избаци овог триклетог – хтео је да ме силује“. Тада су почели да га бију песницама и избацише га напоље на хладноћу. И винар је потом испричао свима у граду како би Симеон „починио блуд са мојом женом, само да је имао прилику“.

Из истог разлога се Свети Симеон дружио са градским блудницама и играо са њима на улицама, иако је био монах Цркве подносећи њихове непристојне покрете: „Достигао је такво стање чистоте и слободе од страсти да је често скакао и играо са певаљкама тако да му је са сваке стране била по једна, приљубљујући се уз њих и играјући са њима пред свима.. Понекад би бесрамне девојке ставиле, руке у његова недра провоцирајући га и ударајући.

Али старац као чисто злато ни на који начин није њима био упрљан очима људи, Свети Симеон је понекад изгледао као кршитељ чак и канонског поретка Цркве, основне обавезе поста: „Праведник је често јео месо, док са друге стране није окушавао хлеб током читаве седмице, али се на његов пост нико није обазирао. Али је зато месо јео пред свима, како би их на тај начн преварио“.

Током поста, он не би окусио ништа до Великог Четвртка. Али на Велики Четвртак би седео једући колач, па су људи који би га видели бивали саблажњени, говорећи како он не пости ни на Велики Четвртак».

Ово изазивање потсећа на Христово кршење прописа о суботи: на начин на који је Он преузео одговорност за парализованог коме је рекао: „Узми постељу своју“ (Јн. 5, 1-16) и оправдао своје ученике који су „почели да тргају класје и једу“ (Мт. 7, 1-6) у дан суботни. Христос није уништио Закон, али је показао да је Закон трансцендиран у Царство Божије. И Свети Симеон је становник Царства: он је у својој личности оваплотио трансцедентност Закона _„кршећи га“ што је саблазан само за оне који још увек живе с потребом за Законом, с потребом за вршењем Закона.

То се дешава због тога што још нисмо постигли или зато што не знамо ништа о „циљу“ Закона који је слобода светих.

Изгледа да је у Едеси Симеон промишљено чинио саблазни. Једном је пробао да уђе у женско јавно купатило – „на славу Божију“ – како то бележи његов животописац Леонтије епископ Неаполиса на Кипру – „и тада су сви нагрнули на њега и избацили га напоље, тукући га». Постоје морална и друштвена ограничења за оне који су потчињени страстима. Али, такође постоји и стварност бестрасности светих. То је оно што је Симеон откривао, ослобађајући наше духовно виђење од сенке и ограничености Закона.

Напоредо са својим суштинским садржајем,, овај чудни приступ је имао и своју друштвену димензију, како нас уверава Симеонов животописац: свети је успео да задобије наклоност и поверење грешника „бедних и ништих“.

Спасавао је жене које су живеле у јавним кућама. Дајући им новац ослобађао их је од чињења греха, приводио их законитом браку или чак монашком животу. Такође је побеђивао невернике и јеретике, помажући им да се врате на прави пут. „Сав његов циљ је био овај: прво, да спашава душе, било кроз напад на њих или кроз шале или лукавством, или, пак, чудима која је чинио кроз дела лудости или кроз укоре које им је упућивао иако је играо улогу лудог. Друго, имао је за циљ и да сачува своју врлину тако да не буде препозната и самога себе од примања почасти и величања од људи“.

Једног ђакона у граду је саветовао: „Преклињем те да ни једну душу никада не презиреш, а посебно не монаха или сиромашног, као што се дешава. Јер љубав зна да међу сиромашнима, а посебно међу монасима, има људи који сијају као сунце, очишћени трпљењем и болестима које подносе“.

Симеон је, такође, имао и благословен крај. „Господ га је прославио и превео (у телу). Тада се сви присетише, као да су се пробудили и почеше једно другоме да приповедају чуда која је сатворио међу њима и како је то било ради Бога што се он претварао да је луд“.

Тачна паралела се може наћи у приповести о Св.. Андрији, Јуродивом Христа ради. Он је рођен у Скитији и дошао је у Константинопољ као роб Теогноста, протоспатора Лава Мудрог (886-911). Теогност му је омогућио да стекне јелинско образовање и начинио га је управитељем свог дома. Андреј је прихватио монашки позив и живео као јуродиви око тридесет година. Умро је у шездесет и шестој години 946. Имао је нарочиту духовну везу са Никифором,, свештеником Цркве Свете Софије у Константинопољу. Њему је Андреј поверио свој подвиг, а Никифор је подржао светог. Његов животописац, такође, приповеда да је видео Андреја Јуродивог у његовој скривеној келији „преображеног и обасјаног божанском светлошћу“ попут Христа на Тавору.

Извор: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.