Припрема за Свето причешће своди се на то да ми познамо, спознамо и у срцу откријемо да нема ничег лепшег и величанственијег на овоме свету од Христа, Бога нашега.
Неће нас само неко „техничко“ испуњавање заповести приближити Богу. То што ми, рецимо, мало испостимо и онда мислимо да смо тиме нешто учинили битно пред Богом. Ми, пре свега, треба да се мало у те дане када се причешћујемо, а требало би да се причешћујемо чешће (међутим наш народ се ретко причешћује), али свакако кад се већ припремамо треба да се сетимо љубави Божије коју је Он нама даривао.
Да је Он пре свега створеног, да је ово Његов свет, да је Он творац овога света, да је Он извор сваке лепоте, да је Он наш прволик, да смо ми створени по његовом лику, да нам је он дао и родитеље и пријатеље и децу и да је Он тај који нас толико воли да је спреман да страда за нас, што је показао својом крсном смрћу.
Али да је Он Тај који ће нам дати живот вечни. Који нам је омогућио то својим славним и преславним васкрсењем и да је Он самим тим наш највећи пријатељ. Да је Он једини који истински познаје дубине нашег срца и нашег бића и истовремено Онај који нас, без икаквог користољубља или било каквог услова, воли онако најистинскије и зна све наше проблеме и спреман је да нам помогне и спреман је да нам да све.
Ту спремност је показао. Јер када посумњамо и када видимо да нам је овај живот тежак и да имамо разноразна искушења и питамо се где је тај човекољубив Бог, сетимо се да је Он страдао на крсту због нас. И то што нас Он некад пусти да се ми искушавамо и да се печемо на некој ватри искушења овог живота, то ради по своме промислу да бисмо ми, окаливши се кроз разноразна искушења, спознали да без Божје љубави ми смо нико и ништа. Да сами по себи немамо ништа и колико год да се сматрамо великима и стабилнима и да смо ми као нешто посебно и да имамо као неке основе, ипак смо мали и незнатни.
У суштини човек је ништа. Ништа ми нисмо заслужили. Нисмо заслужни ни самог свог живота јер је он дар. Нити смо ми некога питали да ли ћемо бити рођени или не. Ми смо сви рођени као дар љубави наших родитеља, а опет кроз њих струји воља Божија тим чином јер Бог је пре свега Тај који нас је увео из не-бића у биће.
На тај начин ми треба да се припремамо за причешће! Тако што ћемо да заволимо Христа. Што ћемо да се сетимо свих Његових доброчинстава која нам је учинио и да схватимо да тај исти Бог величанствени нам се дарује кроз Свету тајну причешћа. Примамо Га у себе, дотичемо се Њега, Он постаје једно са нама. Долази ту нас ради, да нам опрости грехове, жели да буде са нама и ми имамо привилегију и достојанство и ту благодат да примимо самога Бога у себе. Онога кроз којег су векови створени, ми се Њега дотичемо у Светој тајни причешћа. И то је толико величанствено да ми пред том чињеницом треба да затрептимо и да задрхтимо и истог момента да се сетимо колико смо ми заправо недостојни. Управо зато нам и служи овај пост и подвиг и све што чинимо.
Са друге стране, да схватимо колико ми уопште нисмо достојни толике љубави Божије. Колико смо ми слаби и колико смо огрезли у гресима. Да спознамо да немамо ми ништа пред Богом, са чиме се можемо дичити и хвалити. Него да треба да урадимо заправо супротно. Да му благодаримо на Његовој безусловној љубави коју нам Он дарива. Али то подразумева да се исто тако пренемо и да схватимо да самим тим немамо право никога да осуђујемо и да ми судимо другим људима. Већ да у срцу своме треба да опростимо свима све и да од тог момента гледамо да нађемо начин како да се измиримо са свима и како тај делић љубави, који Бог нама пројављује, и ми другим људима пројавимо и да и ми другим људима слично покажемо.
Како ми можемо судити другом за нека ситна сагрешења и за било шта када приступамо самом живом Богу и Он нас не одбија него исцељује нас и чисти нас од наших грехова. Даје нам живот вечни, све чини нас ради. Ко онда нама даје за право, нама недостојнима, прљавима, да сад ми некоме судимо и да ми другог одбацујемо кад Бог није одбацио нас? А свако од нас има, да се не заварамо браћо и сестре, довољно греха и својих проблема и сви смо ми на неки начин користољубиви, себични, гледамо своју корист. Нико од нас није толико спреман да се жртвује за другога, да помогне другоме. Углавном ми дајемо од свог сувишка другоме.
Треба да схватимо да припрема за причешће се не своди само на неке техничке обавезе. Типа: да ли ћемо да испостимо на овај или на онај начин, толико и толико дана, и сад тиме смо ми нешто задобили. Или колико смо прочитали молитава, колико смо правила прочитали, колико дуго смо се молили, шта смо све радили… То су све средства која је нама Црква оставила: пост, молитва, подвиг, богослужење јесу могућности и начини на који ми можемо да заволимо Бога, кроз које ми треба да се трудимо да заволимо Бога. Али ако ми немамо љубави према Богу, ако то не радимо слободно, ако то не радимо из жеље да тог величанственог Христа још боље упознамо, да се још присније са Њим сјединимо, да желимо по сваку цену да будем удостојени Његове љубави, онда никакав пост неће нам ништа доброг донети. Ако ми не променимо срце своје, ако не очистимо срце своје, ако не скинемо тај оклоп са срца нашег да будемо спремни на истинску љубав коју је Бог нама посведочио.
А шта је то?
Читајмо Јеванђеље и видећемо шта је Христос радио. Помагао је свакоме, праштао је и грешницима и свима, страдао је за нас, рекао је дда ако неко од нас тражи да идемо са њим један километар, да идемо два, ако нам неко тражи да му нешто позајмимо, а ми му дајмо то. Немој да будемо шкрти. Саслушајмо човека, помозимо му, опростимо му.
И то не неким тамо људима, него оним људима који су нам дати у нашем животу: нашим пријатељима, комшијама, непријатељима, како год, али тим људима које сусрећемо. Њима ОПРОСТИМО И ЊИХ ПОГЛЕДАЈМО!
Ми немамо друге људе око себе. Једина могућност да сусретнемо Бога јесте други човек. Јер Бог је својом природом толико далеко од нас, да ми и не можемо да досегнемо до Њега. Ми можемо да размишљамо, замишљамо Бога, али ми не можемо да прескочимо баријеру те Божије величанствености и Његове бескрајне различитости од овога света. Не можемо ми смртни, пали и створени, да дохватимо и обухватимо бесконачног Бога.
Али зато је Бог сишао међу нас и постао човек и тиме се поистоветио са сваким човеком. И зато је сваки човек најблиставија икона Христова. Имамо ми ове иконе које целивамо и Бог је присутан кроз њих, али најлепша икона Христова јесте човек, ма колико да је грешан. То је запрљана икона, замрљана икона, али испод те прљавштине је блистави лик Божији.
Е, тако ми треба да гледамо људе јер та прљавштина није заувек. Ми смо сада смртни, у стању смо пада, грешности и зато смо у ропству ђавола и наших страсти и зато човек некад и кад греши, не треба да схватамо да је увек тај човек злонамеран. Човек греши зато што је у заблуди, зато што је болестан. Болестан је од греха, болестан је од зловоље и не знам ни ја чега. И болесном човеку треба помоћи, треба се сажалити, а не треба га још ударити маљем у главу.
Нећемо друкчије Бога наћи ако Га не преознамо у тим људима. Колико год да су ти људи око нас грешни, пали, овакви, онакви, ми морамо да схватимо да су они иконе Христове и ако успемо у животу да на тај начин функционишемо, да гледамо кроз те људе и да видимо да је у Њима Христос и да се трудимо да се према њима понашамо онако како бисмо се понашали да имамо Господа пред собом.
Тако и њих да поштујемо и да им праштамо и да се опходимо с љубављу према њима. На тај начин испунићемо сав Закон.
Све заповести Божије се своде на то да љубимо Бога и да љубимо човека.
Дивне речи, душекорисне!