Многи родитељи, бескрајно посвећујући себе детету, могу изазвати у детету
осећање неплаћеног дуга, кривице, одсуства властите вредности и убеђење да не
заслужује све то и да није у стању да плати дуг. Чињеница да родитељ не захтева
плаћање само погоршава проблем. У том случају код деце могу настати озбиљни
проблеми када буду морала да напусте родитељски дом.
Будући оптерећено осећањем неплаћеног дуга, дете ће тражити оправдање свог
живота и „плаћаће дуг“, играће аналогну улогу у односима с другим људима –
посвећујући себе њима и не тражећи ништа за узврат, нарочито од своје деце. На
тај начин, осећање мање вредности и дуга преноси се на следеће поколење. Ово
је удес многих породица, то је терет који се преноси из поколења у поколење.
Некима успева да се избаве од дугова једноставно одбивши да их плате, а другима
не. Ови други често трпе поразе у односима са спољашњим светом, остајући тесно
повезани с родитељским домом, а понекад га уопште и не напуштају.
Неки покушавају да збаце са себе тај јарам, поричући постојање таквог „дуга“.
Понекад њихово понашање поприма крајње облике, које осуђује породица и
друштво. Такви људи се често налазе у изолацији. Испуњени осећањем кривице,
они очајнички траже разумевање, при чему се, не умејући да изграде конструктивне односе са старијим људима од значаја, или пак, претрпевши пораз у животу, враћају у родитељски дом. Догађа се да „дужници“ напуштају животно бојно поље с развијеним психијатријским симптомима. А неки од њих постају радници радних организација које помажу угроженим људима.
Из књиге – Аномалије родитељске љубави
