Време је да се пење, да се напредује за степеницу више, иако ни претходна степеница није још потпуно освојена ни утврђена како треба. Говорити мало, не говорити зло, глупо, површно ни узалудно, или чак не говорити уопште. Све су то степенице на путу личног напретка и усавршавања које у току живота, као терен у рату, освајамо, губимо и поново освајамо.

С годинама, тачније речено са старошћу, која наступа полако и тихо као сумрак на земљи, крв хладни, нагони одумиру, савлађујемо се и обуздавамо лакше, тако да и без своје велике заслуге говоримо мање, можда разумније и човечније. Али то није довољно. Време је да се пређе на постизавање вишег степена, а то је: унутарње ћутање. Шта вреди што мудро држимо језик за зубима, ако у нама још све ври од оштрих судова и брзоплетих реплика које не покрећу наш језик и не прелазе преко усана, али потресају и парају нашу унутрашњост? Често могу да се виде такви старци који смирено и преподобно ћуте, али им се у погледу или у подрхтавању усница јавља понекад одраз унутарњих кивних и злоћудних монолога и дијалога.

Било би време да већ научимо да и у себи ћутимо. Све нас позива на то. Природа сама нам помаже у томе. Време је, јер иначе ће нам се десити да до краја зло живимо и, на крају, ружно умремо. А то је страшно.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име