Уводна белешка ауторке
Овај разговор је настао успут, без диктафона и без плана — у једној паузи између снимања музике за филм Лазарев пут у Атини. Нисмо седели да разговарамо — седели смо да ћутимо. А онда су из тог простора, изнутра, долазиле реченице које нисам хтела да заборавим.
Нисам овде записивала одговоре, већ тон једног унутрашњег стања.
Није ово интервју. Ово је белешка о човеку који, када одговара — не покушава да импресионира, него да остане присутан.
Текст сада шаљем Ивану — вероватно ни не зна да још увек постоји.
Објављујем га као тихи гест подршке уочи домаћих приказивања филма Лазарев пут, која почињу 3. јула 2025. у 18 часова, на Филмском фестивалу у Сопоту.
Нека тишина тог филма сада проговори — тамо где је најпотребнија.
Када неко изговори реч „ћутање“, које је твоје прво лично значење те речи?
Где се у теби налази? Је ли повезано са раном — или са миром?
Иван Јовић:
Памет и глупост. Човек ћути само ако много зна или ако ништа не зна па жели да остави утисак паметног — или је једноставно туњав.
Увек ми је ћутање било знак неке крајности: памети или глупости.
Ствар оног који слуша то ћутање.
Из овог одговора јасно се види да ћутање за Ивана није одсуство говора, већ израз крајње унутрашње напетости. Његова тишина има ивицу — и тежину.
Да ли си некада намерно ћутао да би се заштитио?
Не из слабости, него из одбијања да уђеш у игру коју ти други намећу?
И ако јеси — како се осећа тело у том ћутању? Је ли то победа или горчина?
Иван Јовић:
Ретко то радим. Осећам се добро кад успем да оћутим нешто.
С обзиром на то да сам брљивац, ћутање је за мене подвиг.
Трагајући за тачком отпора у себи, Иван ћутање не користи као заклон — већ као усправан чин. Тишина овде није немоћ, него избор са свесном тежином.
Када у неком разговору не успеш да прећутиш оно што би требало — да ли после осећаш да си се издао?
И шта тада чиниш са собом: опрашташ ли себи, правдаш се — или покушаваш да све поништиш писањем, ћутањем, молитвом?
Иван Јовић:
Прихватам то. Наставим даље прихватајући последице.
Ако повредим неког — криво ми је, желим да исправим ако је могуће.
У свим другим случајевима — наставим даље.
Његов етички рефлекс се не зауставља на кривици. Покрет му је важнији од кајања. Нема самосажаљења, али има спремности да се исправи оно што је рањено.
Када си последњи пут рекао „опрости“ — и да ли си то рекао лако?
Је ли то за тебе чин понижења, признања, ослобађања — или свега тога заједно?
Иван Јовић:
Често то кажем. Све само не понижење.
Да осећам понижење — не бих изговорио, чак и ако бих опростио.
Не верујем да би у том случају моје „опрости“ било коме користило.
Сваки други случај ми је природан.
Опрост код њега није акт слабости, него резултат јасноће. Не користи ту реч да се спаси, већ да потврди однос који жели да преживи.
Постоји ли у теби нека реч коју још ниси изговорио, али знаш да ће кад-тад морати да изађе?
Можда не као реченица, него као филм, књига, поглед, или само ћутање које неко други коначно разуме.
И — плашиш ли се тог тренутка?
Иван Јовић:
Најчешће реченице које не изговарам односе се на Цркву, односно на црквени врх.
Ту имам јаке аутоцензуре — страх да неког не саблазним, да се не огрешим, а и да не будем погрешно схваћен.
Знам да то што бих рекао не би било прихваћено, јер у Цркви не трпе било какву критику.
Већ ово што сам написао — није мало. Напротив.
О томе проговарам у својим делима. Трудим се да буде ненаметљиво и уметнички оправдано.
Овде не чујемо замерку, већ пажњу. Не огорченост, већ унутрашњу одговорност. Оно што не може да каже наглас — гради у уметничком језику.
Да ли осећаш да те уметност спашава од беса?
Или си можда некад прижељкивао да смеш бити гневан — отворено, јасно, гласно — па макар то значило да „изгубиш милост“?
Другим речима: да ли твоја тишина штити тебе — или оне које волиш да не би чули твоју пуну истину?
Иван Јовић:
Нисам тих. Не стварам из беса — то никако.
Дајем себи за право да будем љут, па и бесан, али то није мој стил, посебно не у стварању.
Моја тишина је само моја, и углавном је блага.
С онима које волим — делим речима. И они моју тишину разумеју.
Кад заћутим, то није бес.
Више је туга која наговештава крај.
Иванова тишина не скрива експлозију, већ крај молитве. Она не штити од других — већ друге од тога да погрешно разумеју његову тугу.
Ако би морао да ставиш све што јеси у једну једину реченицу — не као поруку свету, него као унутрашњи завет себи — како би та реченица гласила?
Иван Јовић:
Ја сам то што јесам.
Ни бољи ни гори. Ја — јесам.
То је реченица која не тражи сведока. Нити аплауз.
То је реченица бића које не тражи оправдање. Него истину.
Завршна белешка
Неки људи своју биографију могу сажети без имена и година.
Само с једним: „ја — јесам“.
Кад то изговоре без потребе да се оправдају или докажу, знаш да слушаш неког ко не бежи од себе
Атина, 1. јун 2024.
Биографска белешка о аутору:
Иван Јовић (1971) је редитељ, писац и оснивач правца теопоетског филма. Његови филмови и књиге настају на раскршћу уметности, тишине и духовног присуства, избегавајући наративну линеарност у корист унутрашњег сведочења. Његов најновији филм, Лазарев пут, стваран је готово деценију и отвара простор не за тумачење, већ за присуство.
Белешка о ауторки:
Теодора Алексиу је грчка редитељка и уметничка истраживачица, фокусирана на духовну поетику савременог филма. Живи и ради у Атини. Била је сведок једног дела процеса настанка филма Лазарев пут и ауторка аудио бележака које сведоче о стварању уметности без позорнице — изнутра.
