Јеленко је био стални посетилац интерната на Богословском Факултету у Београду. Био је човек у четрдесетим годинама, изгледајући мало старије због мукотрпних година рата у Босни које је прошао. Mуке рата су јасно могле да се примете на његовом избораном и намученом лицу, помало је и храмљао на једној нози и такав увек долазио до интерната Богословског Факултета или Студењака на Карабурми, а када би дошао, увек би на питање ,,Како си?“ одговарао са његовим чувеним: ,,Добро је биће добро, Господ ће да се побрине за све!“.
Боравио је у Београду тих дана, тог лета, првих година новог миленијума, у години убиства нашег вољеног Премијера, за чије председовање је и уведена и Верска настава као предмет и често није имао где да коначи. Прилике су биле такве да сам се и ја задесио, као апсолвент, тих година у Студенстком дому на Карабурми, код мог пријатеља и колеге. Био је јул и завршила се година, а студенти, као и обично, воле да се задрже у Београду мало и дуже, да уживају у лепом времену и да шетају нашим лепим Београдом. Тако се једног поподнева појавио и Јеленко и замолио ме да буде код мог колеге на Карабурми, код кога сам и ја боравио: ,,Хајде Иванчо питај да останем неки дан, немам где, док се не снађем.“ Ја сам питао пријатеља да ли може да остане и договор је био да остане. Moj ,,цимер“ је отпутовао на неки дан, па је Јеленко могао и да преноћи, али би Јеленко увек остао дуже него што је планирао, што је и бунило мог пријатеља, који је већ почео и да негодује: ,,Ма кад је ту већ нек остане, али долазим за пар дана, а можда и сутра…“, али ситуације су се намештале да Јеленко никако да оде, а цимер никако да се врати, увек би нешто искрсавало и он би одлагао свој повратак. А и ја сам, због ситуације, нисам могао кући. Један дан би дошао са кесом пуном хране, други пут са Аде са пливања и на питање где ће сутра, вечерас, одговарао би: ,,Господ ће да се побрине, ја сам сву бригу Њему препустио“, и заиста, мени се никако није дало да одем, а цимер је свој долазак одлагао и никако му се није дало да се врати, а он би се увек појављиаво са питањем да преноћи, тако да сам ја почео већ озбиљно да се нервирам. Чудио сам се како му се све отвара, док смо ми богослови сви били пуни брига, прилично надобудни, умишљени да смо неки ,,подвижници“, а овамо обични балавандери. Други дан Јеленко би отишао у позориште или са неким пријатељима из Цркве по граду у шетњу, или на вечеру, и ја сам стицао утисак да он заправо губи време и ја са њим, али опет ни да мрднем са Карабурме, као у неком филму, где се човеку намештају ситуације да не иде никуда. Питао сам се, да ли смо ми неспособни да се одупремо психолошким манипулацијама или све ово заиста Господ уређује. Свима нам је било јасно да је Јеленко намучена душа, да је човек и са ратишта, а опет би помало сумњали да то искоришћава: ,,Господ ће да се побрине за сутра“, говорио би увек Јеленко лежерним гласом са рукама иза главе и испруженим ногама на кревету. Реших да се примирим у мислима и мало спустим лопту, јер ипак, Јеленко је био човек добар за конверзацију и друштво. Волели смо да причамо о светим старцима, о духовности, о Православљу, пуно је волео је да прича и о старцу Тадеју кога је посећивао, а често је давао савете о молитви и сам је говорио као искусни молитвеник, што на први поглед никада не бисте рекли за њега, говорио је и о Исусовој молитви: ,,Свети старац говори, ући у своју клет и кад се молиш не прихватај никакву мисао, ни добру, ни лошу, док не дође благодат. Опасан је то старац, све зна…“
Једног дана решисмо да заједно обиђемо и гроб покојног Премијера на Новом Гробљу, негде у вечерњим часовима, које је било близу Студењака. Када смо дошли до гроба поклонили смо се и упалили свећу и помолили се, а мени се учинило тад да се покојни премијер зарадовао нашем доласку и сам могу да се закунем да сам осетио и неко балгоуханије после те радости и дуго сам размишљао о овоме, зашто сам то осетио, знајући да покојни Премијер није био толико црквен, односно, активно верујући човек. Одговор сам добио неколико година касније када сам почео да радим као професор Верске наставе. Тада сам и схватио колика је важност пред Богом, пред Христом, Верска настава и колико је то Господ узео у праведност покојном Премијеру, јер Господ је веран. Верска настава је апсолутно гарант нашег духовног узрастања; генерације и генерације младих стасалих уз ,,Оче наш“, уз Христа окупљених око Њега и Његове Свете Чаше на Његовој Литургији. Ако смо годинама стасавали уз идолопоклоничка клањања и слављења, замислите само колико је година потребно да се Србија врати у колосек, да се врати себи, да буде оно што јесте.
Дошао је тренутак када је Јеленко требало да иде, односно када му се отворило место сталнијег боравка у Београду и као да су се све коцкице одједанпут поклопиле: цимер је дошао од другара, а Јеленко је кренуо ка новом боравишном месту, а ми се растали уз загрљаје и пуно лепих речи и мисли и наде да ћемо се поново видети. Јеленко ми је поклонио неколико лепих дарова, од којих је био један стари капут. Дуго после тога нисмо ни видели ни чули за Јеленка. Годинама касније смо чули да га је сломио намучени организам, године рата су оставиле своје и да је преминуо негде у Београду у стану где је боравио. ,,Отишао је коначно код свог светог старца„, помислио сам, а мени је остала поука о многобрижју, коју сам запамтио када сам се вратио у Београд, неколико година касније, годину дана пред почетка мог вероучитељског рада. Сетио сам се тада Јеленка и одбацивао бриге ,,иза себе“, стављајући бриге и проблеме Господу у руке уз молитву ,,Оче наш“ увелико налазећи послове до коначног почетка рада у просвети. То је изгледало тако лако, да сам схватио да када смо са Христом, да је све лако и да ми углавном правимо проблеме себи и другима нашим сумњама, многобрижјем и маловерјем :,,Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.„(Матеј 11, 28 – 30) ,, Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, шта чемо пити или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту, а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“(Матеј 6, 31-34). Ову сам поуку оставио онима који читају, да је разумеју и примењују и не сумњају, свака реч и поука у овој душекорисној причи је истинита.
–Помени Господе слугу свог Јеленка и научи нас безбрижности, научи нас Јеленковој вери, да све своје бриге и проблеме ставимо Теби у руке, који имаш власт и силу да их решиш. Јер је твоје Царство, Сила и Слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Маран Ата-
Теолог Иван Миладиновић
