Пре него закукамо колико нам је лоше, помислимо само на ово:
Седамнаести век, наши преци носе опанке, дубоки снег, блато на све стране, треба да се обезбеди огрев, храна, а нема увек меса, купање у бурету, нема електрике, свеће се пале у кући или лампа, уљана, мора се и у њиву да се човек добро озноји, нема тоалета него пољски, а он мора да се стално чисти, дођу болести, нема антибиотика, само бели лук и шљивовица и онда дођу Турци и кажу: ,,Промени веру Србо, да ти лакше буде, да живиш у свили и кадифи, да се лепо грејеш, да сваки дан месо једеш, обућу лепу да носиш, да своје ноге не квасиш, увек свеће и уља за лампе да палиш, да имаш и слуге да ти је кућа увек чиста, да ти дом пун деце блиста“, а Срба, наш предак, им одговара: ,,Нека, нека мој поштовани Турче, више волим моје опанке старе на моје намучене ногаре, више волим качамак и проју, него сво месо справљено у лоју, и више од свега и да сво благо света да ми даш и да ми сва кућа блиста, не желим да оставим мог Господа Христа! „.
А ми данас, у свили и кадифи, са новим ципелама, електриком и тоалетима, фрижидерима пуним и храном у изобиљу па и мало жртве, мало поста за Христа да учинимо, да сочинимо, да се са Њим у Причешћу сјединимо, са нашим Творцем, и то нам је тешко, јер тешко си га нама колико смо ми само намучени?!
Шта ћемо нашем Срби рећи, нашим прецима светим, јер свети јесу?! Светитељи и Мученици, силине и јунаци, којима дугујемо све и постојање, тим људинама и дивовима, који су Голготе прошли због нас и име сачували и који су добро знали и покољењима зборили и оставили: ,,Све за Христа, Христа низашта, нема Србина без Христа!“
Маран Ата