Хришћанство није обична религија(1) и није у рангу осталих религија(2), иако има све елементе религије oнa је много више од религије и на много је већем духовном, интелектуалном, креативном, етичком, антрополошком и онтолошко-егзистенцијалном нивоу. Хришћанство је на првом месту Црква(3), односно заједница Бога и људи, породица,обитељ, фамилија, на челу са Христом.
Многи људи, данас, имају тзв. спољашњи однос према вери, један пуки религиозни однос и тако, не разликујући се од припадника других религијских групација у свету, везују своју религиозност само на једно пуко спољашње манифествовање вере, иако је и то потребно (= паљење свећа, слављење Слава код нас, итд). Људи у већини и нису криви за такав однос према Цркви, према Богу, јер у многим случајевима и нису били научени, како у својим домовима тако, на жалост и у својим парохијама од оних од којих су требали бити научени. Сама природа Божија, Свете Тројице нас упућује на однос, како нас учи наша Света Црква и како су нас учили Свети Кападокијци(4), да је наш Бог остварен од вечности у заједници, да постоји у заједници, да је наш Творац управо ништа друго до породица, обитељ: Отац има свог Сина Јединородног и свог Духа Светог. Дакле, човек је креиран да постоји и да се остварује у заједници, јер само тако може да испуни и оствари своје назначење које је јесте по икони живога Творца.
Данас свака организована религија има како ,,
спољашње“ манифествовање религиозности, побожности; паљење свећа, кађења, читање молитава, клањања, службе(5), нешто што је од памтивека у људском роду, тако има и унутрашње испољавање, читање молитава и труд у испуњавању етичко-моралних заповести, али оно што разликује хришћанство од остали религија јесте управо тај аспект породичности, црквености.
Црква, хришћанство, је много више од религије, она је управо заједница, заједничарење са Тројичним откривеним Богом који је колектив, породица, Љубав. Нама се управо та истина открива у Христу, који нам је Собом открио Бога који је заједница. Љубав се остварује у заједници и не постоји љубав без оног другог, конкретно другог у обитељи. Човек је икона живога Бога и једини у универзуму, као што рекосмо и креиран по лику саме Свете Тројице, па је отуда и сваки човек на планети створен по слици Божијој, да се остварује у заједници на начин постојања самога Бога, конкретно у породици(6), али да буде и у заједници са Њим, без кога не може ни да постоји, да дише, нити да се оствари као личност, јер је Бог на првом месту личност, особа. Човек који се остварује ван заједнице са живим Богом, остварује се у непотпуности, непотпуно. Такав човек се не остварује комплетно као биће Божије, као икона Божија, које је саздано да себе и друге, своју породицу, своју обитељ, принесе Архипородици, Светој Тројици и не учествује у Божанској хармонији, Литургији, небеској симфонији, те је као такав непотпун и онтолошки (7) неостварив. Човеков циљ није једно само пуко битисање у створеном универзуму, него обожење, охристовљење, вечно усавршавање у Христу који је Љубав. Син Божији је управо и сишао и постао један од нас да нас управо приведе Себи, спасе од греха и смрти и поново успостави онај лик у човеку који је по икони Божијој, да будемо једно, једна породица, да будемо оно што Он јесте.
Индивидуализму, индивидуалности, није место у Цркви Божијој, иако сведочимо и видимо да тога има, а заправо не би требао да постоји, јер је Црква место где се индивидуалност побеђује и превазилази и где сви постајемо једно у Христу, Господу нашем. Љубав је победа над индивидуалношћу, индивидуализму и ту заправо и стоји решење свих наших проблема: љубав јесте празновање заједничарења, породичности. У љубави се човек једино изграђује и постоји као личност, као особа, када подражава личносног Бога који је биће заједнице и љубави. Црква је Тело Христово, Тело Сина Божијег, заједница, породица, обитељ, људи окупљених око Тела и Крви Његове, око Литургије у којој ми постајемо једно са Богом и једно једни са другима.
Литургија јесте Царство Божије, Царство Свете Тројице и све што чинимо треба да се улива и извире из Литургије, односно, свака наша креативност, добродетељност, мора да извире и да се улива у Свету Литургију која јесте оно што чини Цркву Црквом, која је Тело и Крв Васкрслог Господа Христа.
Из свега овога видимо да Православно Хришћанство, Црква Христова, није само једна у низу религија које постоје у свету, иако има сва обележја једне религије, она је на прво месту Црква, заједница љубави, породица Тројичног Бога и људи крштених у име Исуса Христа, Бога који је Љубав, заједница, обитељ!
Ми смо позвани да као хришћани живимо литургијски, да се причешћујемо и учествујемо у божанској симфонији Сина Божијег, у светотајинском животу Његове Цркве, да се сједињујемо са Њим, како бисмо увек били испуњени љубављу и свим оним добрим и племенитим даровима која нам Творац дарује, а не да наш однос са Богом заснивамо само на један пуки ,,религиозни“ начин, начин по коме се у суштини не разликујемо нимало од будиста, хиндуиста (не потцењујући њихове религије и однос са Богом) и осталих припадника других религија. Литургијски живот мора да се настави и после Свете Литургије, и после паљења свећа, он мора постати сав наш живот, мора постати Црква јер и јесте Црква! Љубав је изнад морала, а Бог јесте Љубав=живот у заједници, алтруизам!
жРазвијајући здрав однос са Богом, са Христом, ми развијамо и здрав однос једних са другима, јер једно без другог не иде, једни без других не можемо. Ко не воли Бога, не воли ни свог ближњег, ко нема здрав однос према Литургији, нема здрав однос ни према ближњем, нити здрав однос унутар својих домова, према заједници. Црква је заједница, породица= обитељ, те је отуда породица и у центру хришћанског живота. Где нема љубави нема ни заједнице, а за љубав је потребан Христос, потребан је Бог који јесте заједница љубави, који јесте Љубав и Обитељ!
1. Религија (лат-religiere), повезати, повезивати, термин који је први употребио Лактанције хришћански философ из 4. века.
2. Човек је панрелигиозно биће, тако да нема народа нити племена на планети који нема неку врсту повезиваности са ,,оностраним“, неку врсту религије. Већина данас светских организованих религија има елементе религиозности, мање више заједничког карактера, од паљења свећа,читање молитава, освештавања, приношења жртва, али само Црква Христова има аспект породичности, заједничарења, обожења, где ми постајемо једно са Богом, са Светом Тројицом.
3. Заједница Откривења -Црква. Није прво религија него у Хришћанству је прво Црква(=заједница) створена јављањем Бога људима и заједништвом са Њиме у Христу, и међусобно у Цркви. ,,Живо Предање у Цркви“, Владика Атанасије Јефтић 20,5.
4. Свети Кападокијци су у четвртом веку развили догму учење о природи Свете Тројице односно Бога, да оно што узрокује постојање Тројице јесте управо личност Бога Оца и да је Бог управо личност јер постоји у заједници. Човек као икона живога Бога Тројице је призван управо да се остварује на начин постојања самог Бога и једино и јесте личност када се остварује у заједници љубави, са Богом и ближњима.
5. Жртвоприношења, бескрвна и крвна, постоје и дан данас код муслимана, јевреја, хиндуиста. У хришћанству, Христос се принео једном за свагда за створени свет и једина жртва која постоји је Његова, а ми се искупљујемо у Телу и Крви Његовој живећи литургијским животом. Хришћани се свакодневно жртвују и распињу за цели свет. Црква ( грч. екклисиа-ἐκκλησία) заједница, скупштина, сабор.
6. Бог јесте породица, обитељ, на шта нас упућује и однос унутар Тројице; Отац има свог Јединородног Сина и има Исхођујућег Духа. Свети Јован Златосути збори да је жена унутар породице, обитељи, икона Светога Духа, она која исходи од мужа, отац је икона Бога Оца, а деца су иконе Христове, те је отуда породица мала Црква, икона Свете Тројице. Наравно говоримо о односу, овде је паралела жена-Дух Свети поменута у контексту односа.
7. Онтолошки, у смислу да му се не пружа пуноћа живота у Христу, пуноћа остварења своје иконичности, пуноћа обожења која нам је дата у Христу, а које јесте коначно назначење човека.
Теолог Иван Миладиновић
blogeruhristu.blogspot
