Те, сада већ далеке 2006. године, живео сам на Бањици, а касније и на Канаревом Брду у Београду, када се у медијском простору, ваздуху, појавила Ејми Вајнхаус (Amy Winehouse) са њеним хитовима. Једна прелепа, истетовирана, девојка, бујне црне косе, која је подсећала на медитеранске жене, а она је то у суштини  и била; Британка јеврејског порекла. Њена појава је привлачила многе, а посебно њен глас који је крио једну осетљиву и рањиву особу, глас као да долази са обала Мисисипија, глас који је освојио многе.

Сећам се мојих дневних рутина тада, устајања, прања зуба, јутарње кафе уз слушање радија на касетофону, где би се обично чула и нека песма од Ејми Вајнхаус, пре поласка на посао или до факултета. Ејми је ширила неку пријатну енергију, a сећам се да се човек осећао као окупан у њој, у тој енергији и као да познаје ту особу, као да је цео живот познавао, као неког ,,френда“, пријатеља. који те увек прати на путу. Часописи су били пуни текстова, а медијски простор испуњен видео снимцима. Шириле су се разне приче, како добре, тако и лоше о тој девојци, о скандалима и глупостима, а опет све те лоше приче је као вихором односио њен глас и као да је говорио: ,,Не верујте свему што чујете и прочитате, моја душа је мој глас, слушајте срцем“. Рутине су се понављале, а ја сам добијао и инспирацију и за моје песме, маштајући да ћу једном отићи и на тај чувени ,,Егзит“, са мојим бендом којег сам планирао у будућности, да покажем свету мој рокенрол украшен хришћанским златом; порукама из живота, порукама Вечности. Постао сам прави Београђанин, упознавши Београд као свој џеп, радећи као професор Верске наставе и долазећи за Крушевац повремено. У баровима и клубовима, где год су свирале групе које су радиле обраде великих светских и домаћих извођача, увек се могла чути и Ејми Вајнхаус, а кад би се чула Ејми, небо и ваздух би испунила пријатна енергија, а ја сам могао и да се закунем да сам могао и видети и боју те енергије; била је боје кајсије, најлепшег и најслађег воћа која је испуштала та девојка прелепих очију. Онда су се појавиле све мрачније и тужније приче о њој, она је почела да пева све мрачније и тужније песме, а све као да је слутило на лош епилог, а ја сам се као и сви надао да је то све само имиџ и ,,шоубизнис“, како би рекли на западу.

Судбина, воља Божија, је хтела да се вратим за Крушевац и да ту почнем, у свом родном граду, да радим као професор Верске наставе. Наставио сам и да се бавим и музиком, стварајући и пишући нове песме. Рутина се пренела из Београда за Крушевац: јутарња кафа, радио или ТВ екран и увек понека песма од Ејми Вајнхаус пре поласка на посао, док би прелепа енергија пратила моје биће, а песме се мотале по глави. Крушевац је већ тада био пун група које су изводиле обраде страних извођача и увек се могла чути и Ејми.  Сви смо волели да Ејми дође и у Србију, сви смо жељно ишчекивали и тај тренутак је и дошао у јуну 2011. године. Дошао сам у Београд и нашао се са другарима из Београда и отишао на концерт који је био на доњем делу Калемегдана, ушавши готово за бадава. Тај концерт се показао као дебакл, а Ејми као да је сву негативну енергију и све негативне приче о њој упила те ноћи у себе, као да је упила и све негативне мисли људи, а можда је једноставно желела да јој Београд и Србија некако помогну и извуку из емотивног пакла, кошмара, у којем је била.  Турнеја је, писале су новине, отказана по целој Европи, а Ејми је нађена у јулу у свом стану у Лондону, мртва у својој 27. години, години која је обично турбулентна за сваког човека, јер је година сазревања, а многе несрећне душе под дејством искушења и слабости природе подлегну у тим годинама.  Одмах су почели негативни коментари по новинама, приче, осуђивања, мржња и неразумевање, као да ми познајемо душу човека и као да заборављамо Христове речи: ,,Не суди да ти не буде суђено, ја сам Судија и Творац сваког човека. Не суди по спољашности док не упознаш човека. Сваки човек, свака личност, је непроцењиво богатство за мене о коме свакодневно бринем“. Тај предивни осећај око моје душе и у ваздуху је ишчезао и ја сам намах постао свестан тога да Светитељи и уметници, песници, држе овај свет, како је и Свети Владика Николај говорио: ,,Деца и Светитељи држе те Господе, остали бунтују против Тебе, деца и Светитељи су граница између Царства Бића и царства небића“.  ,,Молитвеници, исихасти, уметници, песници, држе овај свет, запамти то..“ говорио је старац Исихије, ,,О да, како је само леп Христос у очима својих Светитеља и искрених уметника и песника“. Џим Морисон је у једној својој песми написао: ,,Када музика утихне (када се угаси) искључи светлост (Када утихне уметност, утихњује светлост, гаси се живот)“. Ваздух око нас је остао хендикепиран без једне Ејми, као што и увек остаје када нека уметничка или света душа напусти овај свет, али увек нешто остане иза њих као утеха, а Светитељи  постају још моћнији у Царству Светлости поред Христа. Остао је жал свих оних који су волели и који још увек воле њен глас и те предивне очи. Остала је молитва и нада, која се увек осети када се чује њен глас или види њена слика, а понекад се човеку чини да га и посматра са слике, са оне стране и као да поручује: ,,Не брини, сада је све добро, нашла сам мир, Господ је ту“. Спаси Господе Ејми, спаси све заблуделе душе јер си ти уистину Творац сваког човека коме приличи Слава, част и поклоњење Оцу, Сину и Духу Светоме, сада и увек и у све векове, Амин.

,,Деца, Светитељи, уметници и песници те држе Господе, а сви остали бунтују против Тебе. Деца, Светитељи, уметници и песници су граница између Царства Светлости и Бића и царства таме и небића.“ Маран Ата“. IИС-ХС побеђује-МР БЖ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име