Бог је створио човека за Вечност, да у Вечности обитава са Њим у љубави, да буде наследник Његовог Царства, да буде бог по благодати, да буде личност, јер Бог јесте личност и Бог значи Личност; Онај који је Личност, који Јесте. Личност се остварује у заједници и нема личности ван заједнице љубави, а само је заједница љубави оно што можемо и назвати заједницом, породицом. Бог је породица, заједница и видимо да и наш Творац постоји у заједници љубави, у породици и зато је и Личност. Бог јесте Личност, а ми смо иконе те Личности; једне мале личности по благодати, мали богови, иконе Божије. Свеколика љубав Божија нас позива, да не само будемо наследници Царства Божијег, него и да будемо једнаки са живим Богом по благодати, а управо ће нама бити дано све оно што је пали Деница тражио од Бога, што би и добио да је био стрпљив и смирен, а не горд и арогантан, себељубив и нарцисоидан, јер једино Бог зна како се постаје Богом, једино Личност зна како се постаје личност, једино Љубав зна како се воли и како се постаје љубав и једино Живот зна како се живи.
Бог је створио човека и пре њега сав ангелски свет, свет Божанских Елова, Ангела-(1) из љубави, као своје синове, синове по благодати по слици и прилици свог Јединородног Сина и Логоса Божијег Исуса Христа, створио га је у Сину, кроз Сина-(2), Духом Својим Светим, по слици и подобију саме природе тројичног Бића Божијег, да се остварује у заједници-(Отац је у заједници икона Бога Оца, деца Логоса Божијег, мајка Духа Светог, у релацијском, а не суштинском смислу, Свети Јован Златоусти). Отац, мајка и деца, заједно чине једно биће, једног човека са више личности. Свака породица је мала Црква по речима Светог Апостола Павла, а те мале Цркве се уливају у једну велику Христову, Светотројичну Цркву, Породицу: Оца и Сина и Духа Светога. И овде видимо једну дубоку суштину и смисао човековог постојања и бића где је и сама ипостас сваког појединачног човека такође тројична. Човек поседује тело, душу и дух -(3). Телом је везан за материјалан свет-(иако и животиње имају примарну, анималну душу; животодавни дах Божији), а душом и духом за небески свет и Творца-(дух је потенцијал личности, обожења, оно што зовемо иконом Божијом у човеку). Човек је круна свег Божијег стварања и као такав уз Ангеле Божије, највећа драгоценост у универзуму-(под универзумом овде сматрамо сав створени Божији свет). Један од Свете Тројице је постао човек, да би човек постао Бог-(4) и у Њему је човек као биће уздигнут на Божански ниво, а кроз човека и цела творевина.
Зашто се Бог родио као човек и да ли би Христос дошао да први човек није пао?
Падом првих људи у Рајском врту, падом у смртност, како нам Библија сведочи -(Постање 1.), није поремећен првобитан план Божији, да се Бог сједини са својом творевином. Како нам сведоче свети оци, Свети Максим Исповедник, Логос Божији би дошао и сјединио се са својом творевином и да није било пада, само што не би страдао и окусио смрт. Вечност и сједињење свега створеног са Творцем је циљ стварања створеног света- (5). Пад првих људи је учинио да Бог заиста покаже своју праву природу, а она је Свељубав; Својим крстоносним страдањем и Васкрсењем из мртвих. Пад је учинио да човек види све величанство Божијег Бића, Божију љубав, смирење, Божију сведоброту и Божији свепромисао. Бог је знао да ће човек пасти и у тренутку када је првог дана стварања, у првом периоду, стварао ангелска бића-(6). Ангелски суфикс ,,Ел“-(који од јеврејског Елохим-Господ; Михаел, Габриел, Рафаел; код нас Михаил, Рафаил, Гаврил, по грчком) нам говори да је Господ већ тада имао у плану да се оваплоти, постане један од нас у јеврејском народу, кроз најбоље биће у универзуму, Марију из Назарета, Мајку Божију. Сједињење са Богом, обожење, јесте крајњи циљ човека и целе творевине, а он се остварује у Васкрслом Христу, Васкрслом Оваплоћеном Логосу Божијем, Богочовеку у Његовој Цркви, на Његовој Литургији у Његовом Телу и Крви која нам се даје за Живот Вечни, које је Христово ново Дрво Живота, оно дрво од кога су кусали Адам и Ева у Рајском врту и добијали бесмртност. Без сједињења са Христом, које се одвија на Светој Литургији, нема сједињења са живим Богом. Човек је створен да буде господар овог створеног универзума и да тај универзум принесе наново Творцу, да га у Творцу слободно обожи, сједини са Творцем, да буде син Божији у Христу, у Јединородном Сину Божијем- (слобода је предуслов сваке љубави, сваког обожења, сваке оличношћености, јер где нема апсолутне слободе, слободног односа, нема ни љубави. Бог је слободно Биће које слободно постоји у заједници љубави и као такав жели да му људи слободну приђу и буду у заједници са Њим и врше Његове заповести, а Његова заповест јесте љубав).
Шта је љубав?
Љубав је однос који се изграђује у заједници и није само једна пука сентиментална емоција, осећање. Љубав је несебични, свакодневни, свежртвени однос ка ближњем, ка својој породици, заједници. Без односа и жртве једноставно нема љубави. Бог нам је кроз свог Јединородног Сина, кроз самога Себе, показао шта је љубав, показао нам је какав је Он сам, наш Творац- Троједино Биће заједнице, Личност која је спремна да погине, да претрпи понижења и увреде за оне које воли, за оне које жели да избави од греха и смрти и учини наново синовима Божијим како је и рекао својим Светим Апостолима по свом Васкрсењу на Галилејском језеру када су ловили рибу, на реч Христову ухвативши сто педесет и три рибе. ,,Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“, рекао је Спаситељ својим Апостолима, који су били прости рибари пуни доброте, када их је позивао да крену за Њим.
Каква је симболика рибе у хришћанству и зашто је Господ изабрао баш рибаре за Апостоле?
У Цркви Христовој све има једну прелепу, поетску, символику, јер је наш Творац највећи Уметник и Поета у Универзуму и као што се Господ увек поетски, песнички, изражавао у маниру старих народа тога времена, тако је и поетски, алегоријски, обојен скоро сваки догађај у свеспасоносном боравку Сина Божијег на земљи-(7). Рибом су овде символично представљени људи, следбеници Христови, хришћани. Господ је знао да ће се кроз грчки народ и грчки језик, кроз византијско-ромејко Царство, хришћанство раширити по целом тада цивилизованом свету. Риба се на старогрчком језику називала ИХТИС -( грч. ἰχθύς ), а у првобитној Цркви се овај израз користио као акроним за израз:,,Исус Христос, Божји Син, Спаситељ.“ Овај символ, којим су Христови следбеници и ученици Светих Апостола обележавали просторе свог боравка, заједно са приказом Господа Христа као Доброг Пастира, је био све до краја IV века доминантан у хришћанској иконографији. Пошто је сваки човек икона Христова, икона Божија, један Христић, Ихтишчић, Господ је символично, по промислу, узео баш рибаре за Свете Апостоле. Догађај на Галилејском језеру-(Јован 21,11) и број од сто педесет и три риба нам алегоријски говори о томе. Синови Божији се на јеврејском каже Бене ха Елохим -(בני האלהים)-(8), а када се бројно израчунају ове речи на јеврејском писму-(бројеви се на јеврејском, грчком, латинском и старословенском пишу словима писма), добија се број сто педесет и три-(153), а управо су толико риба уловили Свети Апостоли на Галилејском мору:,,Од сада ћете бити ловци људи-(малих Ихтиса, синова Божијих)„. Господ је послао своје Свете Апостоле да иду по свету, да сведоче Његову истину и да буду ловци људи, ловци Христића, Ихтића, синова Божијих, предодређених за Царство Божије од постања света. Маран Ата.
- Архангел Михаел, Рафаел, Габриел, на јеврејском; на грчком, Михаил, Рафаил, Гаврил; на српском Михајло, Рафаило, Гаврило. Божански Елови је назив који сам ја дао ангелским бићима у једном тексту због суфикса ,,Ел“-(Елохим, Господ), види, О Божанственим Еловима, сајт ,,Пријатељ Божији“.
2.,, Бог је, дакле, добар; или, боље речено, Он је извор доброте; а у доброме не може бити зависти према било чему. Према томе, не завидећи ничему на постојању, Он је све из небића створио и то кроз Свога Логоса, Господа нашега Исуса Христа, створио их је по Своме образу и предао им силу Свога Логоса да би тако поседовали извесну сенку Логоса и да би постали словесни, те били у стању да пребивају у блаженству, живећи истинским и заиста рајским животом светих.“. Свети Атнасије Велики, О очовечењу Бога Логоса.
- Свети Максим Исповедник , Свети Григорије Палама, Свети Теофан Затворник и многи други, говоре о телу, духу и души и да је чак и душа састављена од три дела: разумног, вољног и желатељног дела:,,Дух је у души, душа у телу, тело у свету. Дух је покретач душе, душа је покретач тела, а тело је покретач других тела. Какав је дух, онакви и покрети душе; каква је душа, онакви и покрети тела. Добар дух покреће душу на добро, и тело испуњава вољу душе. Зао дух покреће душу на зло; и опет тело испуњава вољу душе. Човече и сине човечији, нека ти Бог испуни душу Својим Духом. Jер те је Створитељ твој и створио за то, да се испуниш Његовим Духом, те да би кроз тај Дух и у томе Духу био једно са Њим и са свима чедима Његовим на небесима и на земљи. Знај и упамти, човече и сине човечији, чијим си духом испуњен, једно си са њим: ако Духом Божијим – једно си са Богом, ако ли духом зла једно си са пакленим противником Бога и Оца твојега“. Свети Владика Николај Жички, Теодул.
4.,,Бог је постао човек, да бисмо ми Њиме постали „богови по благодати“. Његово очовечење и од Њега, наше обожење. Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човеком“. Свети Ава Јустин Поповић, Екслисиологија-учење о Цркви, Догматика.
5.„Оваплоћење Христово је показало превечну намеру Божју о нама, најблаженији циљ (λογος), који није претрпео никакву промену, новину, већ је остварен на нов начин (τροπος)“ („μη δεξαμενον καθ οτιουν καινισμον κατα τον ιδιον λογον, εις πληρωσιν δε ελθοντα δι αλλου επισαχθεντος καινοτερου τροπου“), каже Св. Максим.Одговори Таласију; Игнатије Мидић, Историја и Есхатон, Саборност 9 (2015)
6.Св.Максим се не слаже са објашњењем да Божје свезнање обухвата и грех изло. Он сматра како је божанству апсолутно недолично да у себи, у свомуму и сазнању, има знање и о добру и о злу, јер би зло тако било савечноБогу и Бог би био извор зла. „Да Бог има знање сложено, састављено (συ-γκειμενην) од супротности (тј. добро и зло, н.п.) немогуће је и замислити, акамоли рећи. Јер Бог је једини прост (несложен) по суштини, сили и знању,и једино има знање о добру (μονην την του καλου γνωσην εχοντος), илибоље, он је сам суштина, сила и знање.“7 Дакле, Бог, по Св. Максиму, није предзамислио и предзнао Тајну Христову у контексту греха првог човека-Игнатије Мидић, Историја и Есхатон, Саборност 9 (2015)
- Символике: Господ је разапет у петак у пети дан стварања човека, на месту Голгота, што значи Лобања, где је био гроб првог човека Адама, исправљајући његов грех и постајући Нови Адам; на дрвету, јер је дрво и било разлог пада, спотицања, , првих људи; у Јерусалиму месту великог Цара и месту стварања Адама првог човека. Господ Васкрсава у Недељу, односно јеврејски понедељак, који је библијски први дан стварања света, у дан посвећен Ангелима Божијим, у дан и стварања Ангелских чинова:,,Нека буде светлост!“,по речима Христовим: ,,Гле од сада стварам све новим!“
