Jedan narod služi stvaralački, i duhovno cveta; drugi – nestvaralački, i duhovno kunja.
Postoje i takvi narodi koji prestaju da služe i postaju šljaka istorije;
postoje i takvi koji se u svom malom i oskudno-bespomoćnom služenju gase, ne dostigavši procvat.
A postoje i takvi koji svoju službu mogu da dostignu samo ako ih drugi vode, ako ih vodi duhovno snažniji narod…
I nacionalizam je stoga uverenje i strastveno osećanje, istinito po svojoj biti i dragoceno u stvaralačkom smislu:
– da je moj narod dobio darove Duha Svetoga;
– da ih je primio svojim nagonskim čuvstvilištem, i na svoj način ih stvaralački preobrazio;
– da je kao posledica toga njegova snaga izobilna i prizvana na velika, kulturotvorna dela u
budućnosti;
– da zato mom narodu priliči „samostajanje“, kao zalog veličine (Puškin), i nezavisnost nacionalno-državnog postojanja…
…Pri pravilnom poimanju nacionalizma – religijsko osećanje i nacionalno osećanje ne otkidaju se jedno od drugog, i ne suprotstavljaju se jedno drugom; nego se stapaju i obrazuju nekakvo životno stvaralačko jedinstvo, iz koga i u čijem okrilju izrasta nacionalna kultura.
To ne znači da narod postaje predmetom religijskog obožavanja i niti se ideja Boga nizvodi na nivo zemaljske nacije. Narod nije Bog i obožavanje istog je – bogohulno i grešno. I Bog je iznad svih zemnih podela – rasnih, jezičkih, duševnih i istorijskih. Ali, narod mora biti postavljen pred lice Božije i njegove sile moraju biti oblagodaćene odozgo. I ako se to završilo i ako je to priznato onda život njegov dobija religiozni smisao, a religija sebi nalazi dostojno žilište u nacionalnom duhu. Sve postojanje i sva istorija se osmišljavaju kao samostalno i samosvojno služenje Bogu: primanje darova Svetoga Duha i uvođenje istih u nacionalnu kulturu
Ivan Iljin

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime