Да ли је религиозни доживљај илузија ?

За разлику од Фројда који је религиозност сматрао потпуним илузорним бегом од реалности, настављачи психоанализе (појединци), су обогатили свој приступ проблему религије, са много позитивнијим ставовима при концептуализацији религиозног искуства. Теорије које су на светлост дана донели Виникот, Хартман, Левалд и Меланија Клајн, омогућују нам да препознамо не само рђаве и регресивне облике религиозног доживљаја, који због неке ране блокаде (фиксације) у развоју имају одбрамбену функцију од реалних тешкоћа живота (тако што човек ствара илузорно сигурносно уточиште, што је тврдио и Фројд, а што је и у одређеним случајевима тачно), већ и њене креативне и адаптивне облике.

Доналд Виникот је дефинисао религију као део „прелазног искуства“, у коме је види као повратак на наше креативне способности, док Хајнц Хартман, тврдећи да Его носи у себи „од конфликта слободне потенцијале и таленте“, проширује терапеутско схватање књижевности и уметности и на религију.

Занимљиво је учење Меланије Клајн која је додуше била равнодушна према религији, није је прихватала, али је није ни негирала. Њено учење тиче се првенствено односа са другима и фантазије која то искуство прати. Однос детета са објектом (мајком) који задовољава потребе (добар објекат), и однос са мајком која осујећује (лош објекат), дете уноси у себе. Пошто је дете рано агресивно, оно има потребу да „уништи лош објекат“ који унутар детета због сопствене агресије постаје прогонећи и претећи. Превладавање добрих објеката, и фантазија које прате тај однос, основа је менталног здравља. Да ли ће превладати „добри објекти“ тј. добре представе мајке у детињој психи, зависи од њеног одговора на потребе детета. Што више љубави, тим боље. Овакво учење које је емпиријски потврђено у психотерапеутској пракси, донело је значај у лечењу тешких психичких поремећаја, упркос томе што су јој замерали за ненаучност. Управо овакав њен однос према фантазији која прати однос (као пратилац реалног искуства, за њу фантазија није баш илузија, али је и разликује по функцији и природи) дозвољава нам да Бога интернализујемо у свој психички свет као „добар објекат“. Христова личност, као живот реалне и конкретне историјске личности (а не апстрактне, измишљене), са пребогатом љубавном биографијом, омогућује нам ову идентификацију, ослањајући се поверењем на искуство људи који су ово живели и живе, јер у основи вере не лежи ништа друго до поверење у људе, а преко њих у свет и у живот.

Иван Гавриловић

 

Психолошки саветник и психотерапеут под супервизијом АГАПЕ РЦ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име