Беспарица, сиромаштво, анксиозност, депресија, само су неке од ствари које муче грађане Србије. Можда не баш тим редоследом, али искуство психотерапеута др Зорана Миливојевића и његових млађих колега којима је супервизор показује да су беспарица и сиромаштво ипак водећи проблеми. А новац је, како каже људима потребан како би задовољили неке основне потребе, али и неке жеље које имају преко тога.
“Kад задовољите жеље, осетите задовољство и индекс задовољства животом се повећава. С обзиром на ситуацију која људе угрожава, они гледају у будућност. И када виде неку наду, онда имају снагу да иду даље. Свесни су препрека, па се појављује забринутост. Људе мучи хронична забринутост. Забринутост је корисно осећање јер људи замишљају негативне будуће сценарије и онда размишљају шта би сад могли да ураде да се то спречи. Или ако не могу ништа да ураде, размишљају како онда да поступају”, каже др Миливојевић
Размишљају о превентиви и алтернативи?
“Да, како да буду спремни да се носе са ситуацијом. Док су забринути, то још некако и иде. Друга ствар која људе мучи је тескоба, стрепња или, латински речено, анксиозност. Једноставније речено, то је трема пред животом. Дакле, имате неку животну ситуацију, нека очекивања и вредности и питате се да ли ћете моћи да изађете на крај са тим. Зашто имате трему пред испит? Зато што мислите да нисте довољно спремни. А овде нисте припремљени за целокупну животну ситуацију и не видите шта ће бити после.”
Шта је узрок томе?
“Има више узрока. Прво, свет у којем живимо. Људи се стално жале да наше друштво није довољно уређено. Стално се дешавају неке промене. Ако преживљавају, то значи да људи нешто раде, па онда дођу кући и наставе да раде. А кад људи много раде, не могу да мисле, не могу да испрате све промене. И онда тај свет за њих није више сигурно место. Људима је потребно да свет у којем живе буде на неки начин предвидив. Kод нас је прилично непредвидиво.”
И онда су људи у свему томе несигурни.
“Тако је. И када се свет љуља, људи се плаше шта ће бити. Са једне стране је проблем у свету, а са друге је проблем у мени, да ли ћу ја моћи, да ли ћу успети, да ли ћу имати среће… Имате људе са веома високим стандардима, који кад гледају себе увиде да су се погрешно проценили као неспособни. Зато су стално анксиозни. То је онда за психотерапију. Али анксиозност се појављује као нормално осећање у околностима када се, на пример, неко пресели у Аустралију. Па, нормално је да ће бити првих шест месеци анксиозан, јер је све око њега ново. А кад људи схвате да неће успети да остваре оно што желе, да нема будућности, онда постају депресивни.”
То је као нека градација.
“Да, забринутост, анксиозност, депресивност.”
Докле нас води депресија?
“Депресија никуд не води. Ако гледамо са стране, депресивни људи немају енергију. Јер за животну енергију, елан, полет мора да постоји нека визија, да видимо неку позитивну будућност која је остварива и ка којој идемо. Kад сам био много млађи, мислио сам да је квалитет живота то да можеш да устанеш кад хоћеш, да се излежаваш до 10, 11 сати. Али кад сам почео да упознајем успешне људе, видео сам да сви они устају веома рано. То ми је било несхватљиво. Неко има 20 милиона и устаје у шест. А онда сам схватио да они једва чекају да се пробуде, јер је њима сваки дан неки изазов за који верују да ће га решити. Имају ту животну енергију коју депресивни људи немају. И кад гледате споља видите да су људи равнодушни, апатични, па се онда говори о апатичности бирача који не верују да нешто може да се промени…”
Да ли се може говорити о депресивном друштву или је то ствар појединца?
“Говоре, рецимо, о интелигенцији заједнице. Али како дођу до тога? Измере интелигенције појединаца, саберу их и поделе са бројем анкетираних, па праве закључак о некој групи. Тако и овде, ако имамо практично три самоубиства дневно, ако центри за социјални рад изместе бар три детета дневно из породице, или имамо не знам ни ја колико убистава дневно, ако гину радници на градилиштима, ако је скуп тих негативних догађаја све већи, људи негативно реагују на то и осећају се све лошије. Притом, кад кажем депресивни људи, не мислим на клиничку депресију и особу која седи код куће па је ставе у болницу да се не би убила. Мислим на емоцију депресивности и верујем да смо ми доста депресивно друштво. То показују и истраживања која говоре о индексу песимизма који је код нас доста развијен.”
Споменули сте убиства, самоубиства, честа су породична насиља, вршњачко насиље… Да ли су депресија и анксиозност узроци свега тога или је нешто друго у питању?
“Ми смо до 90-их имали колико-толико уређено друштво, институције. Онда је почела серија негативних догађаја који доводе до распада друштва. То је процес децивилизирања. Распадну се институције или их неки кланови преузму. Моћни људи их воде, било да су у политици, полицији, криминалу… Људи који су пре тога били животни победници, где је мушкарац, рецимо, инжењер, а жена професор у школи, ођедном постају животни губитници. Па имају проблем са децом која кажу: „Шта ви ту мени причате кад не можете да ми купите патике од 200 марака, а онај бурегџијин син има све”. Дакле, средња класа се распала. Онда је 2000. уследио налет оптимизма, те примиће нас у ЕУ и тако то. И стварно је кренуло набоље. Па је уследила економска криза 2008, 2009. па је и тамо постало лошије, а код нас је опет дошло то неко преживљавање… Све то некако предуго траје. У свему томе људи су постали себични, па резонују – ако нико не брине о мени, зашто бих ја бринуо о другима. Губи се солидарност.
Споменули сте убиства, самоубиства, честа су породична насиља, вршњачко насиље… Да ли су депресија и анксиозност узроци свега тога или је нешто друго у питању?
Друго, долази до распада породице. Прво се промени менталитет. Људи неће да одрасту, већ као хоће да проживе. Онда ступају у брак из погрешних разлога. Мисле да је брак извор ужитака – заљубио сам се, имамо одличан секс и наравно да ћу да живим са том женом. А онда се испостави да то није довољно. Сама љубав и добар секс не могу да повезују двоје људи. Морају да их повезују и неке вредности, морају да играју неке улоге, да се суочавају са конфликтима… И пошто људи погрешно бирају, из заљубљивања, а заљубљивање прође, онда су и ти бракови климави. Зато имамо превише развода. А и они који су у браку често су полуразочарани. Остају у браковима због деце. А та полуразочараност значи – није довољно лоше да одем, али ни довољно добро да бих остао. И онда људи остају, али имају план да ће кад деца одрасту да живе за себе и тако то.”
Kо то тражи?
“То су законска решења. Ја сам се, на пример, бунио против тога, јер нема доказа да ударац детета по гузи прави било какве трауме. Има истраживања на ту тему, али нема таквих резултата. Бунио сам се да држава нема права да до те мере улази у породицу, да вас шаљу у затвор јер је дете било безобразно, па сте ви пробали све што сте могли и на крају сте га налупали по гузи. А на гузи су остали трагови прстију, па је то видела учитељица. И онда она пита шта се десило, па је по том неком протоколу прво морала да се обавести полиција, па центар за социјални рад, па тек онда родитељ да дете у међувремену не би повукло исказ…
Држава не разуме да је породица основна ћелија те исте државе, односно друштва и да због тога мора да је јача. Онда ће бити и мање насиља, ако знају без насиља да решавају породичне конфликте. Али овде се све решава забранама приласка, разводима… Годишње 300 жена изврши самоубиство. Ове године имамо 28-30 жена које су жртве породичног насиља, које су убијене. Треба да се бавимо са тих 30 жена, али зашто се нико не бави са 300 жена које изврше самоубиство, којима треба подршка, разговор… То је проблем који може да се реши.”
Да ли су и оне биле изложене породичном насиљу?
“Не, и зато што нису биле жртве, оне нису ни интересантне. Зато што је политика „боримо се за жене” и кад видите да се ми боримо за жене, жене ће гласати за нас. По закону, ако сам ја ваша жена, довољно је да пријавим полицији да ме чудно гледате, да се плашим за свој живот и они морају да реагују. Морају да процене да ли сте претња или нисте претња. Ако погрешно процене да нисте претња, а ви мене пребијете после седам дана, онда они буду новчано кажњени. И зато полицајац неће да процењује, већ ће да смањи ризик. Следи 48 сати забране приласка и предају вас тужиоцу, па нек онда он процењује ситуацију.”
Повезане вести – Живимо ли предзомбијевско време?
Да ли је узрок убиствима, самоубиствима и општем насиљу то што људи свашта виде око себе, свашта чују, изложени су разним притисцима, неправдама…
” То је врло комплексно, јер не постоји један узрок. Kад је реч о самоубиствима, неко се убија због девојке. Један дечко се код Зрењанина убио зато што није имао пара да аутобусом сваки дан иде у школу. Kо убија? Убија онај ко мисли да је овај други зао. Kоја емоција убија? Не убијају љутња, бес или презир. Убија мржња. А мржња је када неко мисли да је овај други толико зао, да му је упропастио живот, да не заслужује да живи. Ми треба да спречимо мржњу ако желимо да спречимо убиства. Треба да негујемо неке фер односе. Не само да поштујемо једни друге, већ и да нас држава поштује. Оно где се људи највише осећају лоше, када су у питању, рецимо, центри за социјални рад или код лекара, јесте то што не осећају да су поштовани. Ако гледате због чега се јављају самоубиства, то је зато што је неко оценио да му је живот какав води неприхватљив. И то је некад погрешна процена. Рецимо, мени је живот незамислив без Монике, и идем да се обесим, јер је она отишла са Пером. Али да су у школи имали причу да партнерска љубав није смисао живота, да је смисао живота много комплексније питање, шта је љубав, а шта заљубљеност, онда то не би десило.”
То је, заправо, показатељ да је друштво пуно рупа, да људи и током одрастања, а и кад одрасту, имају погрешну перцепцију неких ствари, начина понашања, схватања света око себе. Kако то изменити?
“Ево, ви сте одрастао човек који има своје ставове. Онда дођем ја са својим ставовима. И ви кажете ок, ја тако мислим, ви тако мислите и шта ме брига. Зато је поента доћи до деце. Тренутно се у Србији води рат за децу. Шта ће деца мислити о, рецимо, ЛГБТ особама или трансродним особама. Kроз развијање толеранције према њима, ми те појаве нормализујемо и аутоматски ћемо имати већи проценат таквих људи у перспективи. То је стратегија – ко први допре до деце, он формира друштво како ће да изгледа за 20 година. Ја сам заступник едукације у којој, рецимо, деци треба приближити пет основних порука, држати им неке занимљиве радионице. То би сигурно смањило број самоубистава, насиља у односима и наравно, ако кренете довољно рано и по неколико пута поновите то до пубертета, имаћете људе са потпуно другачијим ставовима.”
На шта мислите?
“Па, ето, рецимо како разумети то да је Моника отишла са Пером. Онај који иде да убије, он пати, јер не може без Монике. А онда гледа Монику која је срећна са Пером, и мисли „ја сам губитник, не могу тако да живим, ја ћу да се убијем”. А онда каже „чекај, ја да се убијем, а она да ужива”. И онда убије Монику. Те логике треба експлицирати, рећи да је такво размишљање погрешно и глупо. Kад то неко објасни младима, они не желе да размишљају на погрешан и глуп начин. И онда за 20 и 30 година имате много мање таквих размишљања. Јер, како ћете ви да казните некога ко иде да убије њу, а онда ће да убије и себе? Он је камиказа.”
Ekpres
