Када је реч о емотивним проблемима, можемо се запитати колико је тачна изрека „Време лечи све”. Зар је заиста само потребно да прође одређена количина времена да би се зацелила нека душевна бол или емотивна повреда?
Управо је зацељивање телесних рана, обнављање ткива, стварање ожиљка, а затим и блеђење и смањивање ожиљка, она ментална слика која је пренесена на душевне ране с претпоставком да се и у души догађа сличан процес. Некада чујемо да је нечија душа пуна ожиљака. Међутим, душа сасвим различито функционише од тела.
Процес туговања
Добар пример односа душевне патње и времена јесте туга, тачније процес туговања. Људи су тужни када неповратно изгубе нешто што им је емотивно важно. Што им је изгубљено важније, то је туга већа. Ако претпоставимо да је неко изгубио особу коју воли, он ће реаговати тугом и ући у процес жаловања. Туга је друго лице љубави зато што се у љубави емотивно везујемо за неку особу, а у туговању се од ње емотивно развезујемо.
Након почетног шока због губитка особа улази у интензиван процес туговања који траје око шест недеља, након чега следи мање интензивно туговање. Након периода од шест месеци до годину дана особа престаје да тугује. Она ће вероватно и даље бити тужна када помисли на особу која је умрла, али у позадини њеног ума више се неће одвијати процес жаловања. На то се односе изреке „Жали, жали, па прежали” или „Боли, боли, па преболи”. Време потребно за процес туговања је особи помогло да се помири с губитком и прихвати свет у којем више нема вољене особе.
Постоје и они који тугују годинама, па и деценијама, за изгубљеном особом. У њиховом случају проток времена није битан фактор. Главни разлог је што они гаје своју тугу и не дозвољавају себи да престану да буду тужни. Углавном због тога што изједначавају туговање с љубављу. Уверени су да би, ако би престали да тугују, то значило да нису ни волели особу коју су изгубили. Постоји још неколико оваквих логика које особу заробљавају у туговању.
Други механизам је да особа доживи неко непријатно искуство, након којег прави неки погрешан закључак, било о себи било о људима, који јој остаје доживотно и на које време нема утицаја. Ако је неко у младалачким данима био грубо одбачен од једног или неколико партнера, особа може закључити да није довољно вредна да заслужи љубав. Она може после десетак или више година заборавити те партнере, али њен погрешни закључак о себи остаје као део њеног погледа на себе, друге и свет. Вероватно ће њено касније љубавно искуство само потврђивати овај закључак. У сличној позицији су и деца којој у детињству није била показивана љубав, тако да су научила да је не заслужују.
Да ли време може да излечи депресију? Некада може, али углавном не може. Време може помоћи депресивним људима да се компензују. То значи да они добро функционишу, али да је депресивни механизам и даље у њима и да у новој неповољној ситуацији могу да се декомпензују и поново постану депресивни. Уместо чекања да депресија „оде”, треба ићи на психотерапију и узимати лекове када је то потребно.
По правилу, што се особа више временски удаљава од неког веома непријатног доживљаја, он јој постаје све мање важан. Последица тога је да сећање на тај догађај изазива све мање снажну емоцију. Како животни ток напредује, долазе нове важне ситуације које истискују старе и чине их мање важним.
Познати психолог Филип Зимбардо је истраживао однос људи према времену. Њега је занимало да ли су људи загледани у своју прошлост, садашњост или будућност.
Без терапијске моћи
Сваки од ова три сегмента времена поделио је на позитиван и негативан. Проток времена није имао позитиван утицај на оне људе који су били загледани у своју негативну прошлост, нити на оне који су садашњост доживљавали негативно или су очекивали негативну будућност.
Високу отпорност на негативне догађаје имају они који су загледани у позитивну прошлост, као и они који сматрају да прошлост није тако важна јер је не могу променити, али из ње могу нешто научити да грешке не би понављали у будућности. Исто се односи и на оне који су усмерени на позитивну будућност јер им то доноси осећање вере и наде.
Однос душевне патње и времена је веома комплексан и свакако време само по себи нема довољну терапијску моћ.
Политика