Једноставност чајне собе и њена лишеност вулгарности чини је истинским светилиштем, за разлику од узнемирености спољног света
Европским архитектама, школованим на традицији зидања каменом и опеком, наш јапански метод грађења помоћу дрвета и бамбуса чини се једва вредним сврставања у архитектуру. Тек однедавно су стручњаци за западну архитектуру препознали изванредно савршенство наших великих храмова и одали им признање. С обзиром на такав однос према нашој класичној архитектури, тешко бисмо могли очекивати од спољашњег посматрача да схвати танану лепоту чајне собе, јер су начела њене изградње сасвим различита од оних на Западу.
Чајна соба (сукија) не жели да буде ништа више од саме кућице – сламнате колибе, како је ми називамо. Изворни идеограми за сукију значе боравиште илузије. Касније су разни мајстори чаја, у зависности од свог схватања чајне собе, употребљавали различите кинеске идеограме, па израз сукија може да означава боравиште празнине или боравиште несиметричног. Она је боравиште илузије, јер је пролазна структура саграђена да удоми поетски импулс. Она је боравиште празнине утолико што је из ње уклоњен сваки украс осим оног који се ту може ставити да задовољи неку тренутну естетску потребу. Она је боравиште несиметричног пошто је посвећена поштовању Несавршеног, при чему су неке ствари намерно остављене незавршене да би их разиграна машта употпунила. Идеали теизма су, још од 16. века, у толикој мери утицали на нашу архитектуру, да се данашњи обичан јапански ентеријер, због крајње једноставног и чедног начина украшавања, странцу чини готово пуст.
Права независна чајна соба је била креација Сено Соекија, познатијег по свом каснијем имену Рикју, највећег међу свим мајсторима чаја, који је у 16. веку, под патронатом Таико Хидејошија[1], успоставио форму чајног обреда и довео је до високог савршенства. Пре тога, размере чајне собе одредио је Ђово, чувени мајстор чаја из 15. века. Првобитне чајне собе биле су део обичне гостинске собе која је била подељена параванима ради „чајног окупљања“. Одвојени део се називао какаи (ограда). Тај назив се још увек употребљава за оне чајне собе које се граде у кући и које немају независну конструкцију. Сукија се састоји од праве чајне собе која је тако уређена да у њу не може да се смести више од пет особа – тај број сугерише изрека: „Више од Грација, а мање од Муза“, предсобља (мизуја), где се чајно посуђе пере и припрема пре него што се унесе; стубишта (маћиаи) где гости чекају позив да уђу у чајну собу, и вртне стазе (рођи) која повезује стубиште са чајном собом.
Изглед чајне собе је неупечатљив. Мања је од најмањих јапанских кућа, док нам материјал од кога је изграђена оставља утисак отменог сиромаштва. Ипак, морамо да се присетимо да је све то плод дубоке уметничке промишљености и да су детаљи можда израђивани са више пажње од оних који припадају богатим палатама и храмовима. Због одабира грађевинског материјала, као и израде која захтева велики труд и прецизност, добра чајна соба је скупља од обичне господске куће. Дрводеље које запошљавају мајстори чаја чине посебну и веома поштовану класу међу занатлијама јер њихов рад није мање деликатан од рада израђивача лакираних ормара.
Чајна соба се не разликује само од било ког производа западне архитектуре, већ је у снажној супротности и са самом класичном јапанском архитектуром. Наше старе племените грађевине, било световне или религиозне, не треба презирати чк ни због њихове пуке величине. Мали број грађевина које су током векова биле поштеђене катастрофалних пожара, још увек су кадре да нас задиве величанственошћу и богатством својих украса. Огромни дрвени стубови, две до три стопе широки и тридесет до четрдесет стопа високи, подупиру, на компликованој мрежи држача, велике греде које шкрипе под тежином кровова покривених црепом.
Грађевински материјал и начин конструкције, премда неотпорни на ватру, добро су се показали против земљотреса и били су прилагођени климатским условима земље. Златна дворана Хорјуђија и Пагода Јакушија добар су пример трајности наших дрвених грађевина, које су, скоро дванаест векова, остале практично нетакнуте. Ентеријер старих храмова и палата је био раскошно украшаван. У храму Ходе, у Уђију, који потиче из 10. века, још увек можемо видети разнобојне сложене куполе и позлаћене балдахине, украшене огледалима и највреднијим бисерима, као и остатке слика и скулптура које су некад покривале зидове. Касније у дворцима Нико и Ниђо у Кјоту, видимо структуралну лепоту жртвовану богатству украса који су, по боји и изврсним детаљима, једнаки највећим лепотама арапске или маварске уметности.
Једноставност и чистота чајне собе настале су по угледу на зен манастир. Зен манастир се разликује од манастира других будистичких праваца због тога што је намењен да буде место становања за монахе. Његова капела није место поштовања или ходочашћа, већ соба у којој се ученици сакупљају да би расправљали и медитирали. У соби нема ничег осим средишње нише, у којој је, иза олтара, статуа Бодидарме, оснивача правца или Сакјамурија у друштву Касјапе и Ананде[2], двојице првих патријараха зена. На олтару се нуде цвеће и мириси у спомен на мудраце и њихов велики допринос зену. Већ смо споменули да су пред ликом Бодидарме зен монаси успоставили обред узастопног пијења чаја из шољице и тиме поставили темељ чајној церемонији. Можемо овде додати и то да је олтар зен капеле био прототип токономе, почасног места у јапанској соби где су слике и цвеће постављене да просвећују госте.
Сви наши мајстори чаја били су ученици зена и покушавали да дух зена уведу у животну стварност. Према томе и соба, као и други предмети чајне церемоније, одражава велики део зен учења. Величина ортодоксне чајне собе, која износи четири и по струњаче, или десет квадратних стопа, утврђена је у једном одломку Сутре о Викрамадити. У том занимљивом делу, Викрамадита поздравља Светог Манђусрија[3] и осамдесет четири хиљаде Будиних ученика у соби ове величине, што представља алегорију која је заснована на теорији о непостојању простора за истински просветљеног човека. Вртна стаза (рођи) која води од стубишта до чајне собе, означава први степен медитације, пролаз до самоспознаје. Вртна стаза је требало да укине везу са спољним светом и да произведе свеж осећај који води пуном естетском ужитку у самој чајној соби.
Онај ко је ишао тим вртним путељком кроз сумрак зимзелена преко правилних неправилности газног камења по којима су лежале суве борове иглице и ко је пролазио поред гранитних фењера прекривених маховином, није могао а да се не сети како се његов дух уздизао изнад уобичајених мисли. Неко може бити усред града, а ипак се осећати као да се налази у шуми, далеко од прашине и буке цивилизације. Генијалност коју су показивали мајстори чаја производећи те ефекте спокојства и чистоте била је изузетна. Природа осећаја који се буде док се корача рођијем, разликује се код различитих мајстора чаја. Неки су, попут Рикјуа, тежили потпуној самоћи, тврдећи да се тајна прављења рођија налази у старој песми:
Гледам даље;
нема цвећа,
ни шареног лишћа.
На морској обали
стоји усамљена колиба
у бледој светлости
јесење вечери.
Други, као Кобори Еншу, тежили су другачијем ефекту. Еншу је говорио да се идеја о вртној стази може наћи у следећим стиховима:
Шумица летњег дрвећа,
мало мора,
бледи вечерњи месец.
Није тешко прозрети његову намеру. Он је желео да створи став новопробуђене душе која се још задржава међу сеновитим сновима прошлости, купајући се још увек у слаткој несвесности благе духовне светлости, жудећи за слободом која лежи у далеком простору.
Тако припремљен, гост ће се немо приближити светилишту и, ако је самурај, оставиће мач на постољу под надстрешницом. Тако чајна соба постаје истакнута кућа мира. Тада ће се гост сагнути и упузати у собу кроз вратанца која нису виша од три стопе. Ова процедура је обавеза свих гостију, високих и ниских, са циљем да им пробуди понизност. За време боравка у маћиаију, гости се међусобно договарају о редоследу уласка, а затим један по један, тихо улазе и заузимају своја места пошто су се поклонили слици или цветном аранжману на токономи. Домаћин не улази у собу док се гости сами не сместе и док тишину ништа не ремети сем врења воде у гвозденом котлићу. Котлић лепо пева, јер су комадићи гвожђа на његовом дну тако распоређени да производе јединствену мелодију у којој се могу чути одјеци слапа обавијеног облацима, удаљеног мора које се разбија о стење, јаког пљуска у бамбусовој шуми или шума борова на неком далеком брегу.
Чак је и дању светлост у соби пригушена, јер ниска надстрешница косог крова пропушта само мало сунчевих зрака. Све је у уздржаним тоновима, од крова до пода, а и сами гости пажљиво бирају одећу ненаметљивих боја. У свему је мудрост времена, јер је табуирано све што је скорашње, осим једног опречног призвука кога праве бамбусова кутлача и ланени убрус који морају бити чисти, бели и нови. Колико год чајна соба и чајни прибор изгледали старо, све је апсолутно чисто. Ни трунка прашине се не може наћи ни у најмрачнијем углу, јер у супротном домаћин не би био мајстор чаја. Једна од првих потреба мајстора чаја је знање како се брише, чисти и пере, јер уметност може да буде и у чишћењу и брисању прашине. Комад старог металног предмета не сме бити изложен несавесној ревности неке холандске домаћице. Капи воде са вазе за цвеће не смеју да се обришу пошто могу да подсете на свежину и јутарњу росу.
У вези са тим, једна прича о Рикјуу добро илуструје идеје о чистоћи којих се држе мајстори чаја. Рикју је посматрао свог сина Шоана, док је чистио и поливао вртну стазу. „Није довољно чисто“, рече Рикју кад је Шоан завршио задатак и нареди му да покуша поново. Након заморног сата син се обрати оцу: „Оче, нема више шта да се уради. Стаза је опрана три пута, камени фењери и дрвеће су добро попрскани водом, маховина и лишајеви сијају од свеже зелене боје; ни гранчицу, ни лист, нисам оставио на тлу.“ „Млада будало“, прекори га мајстор чаја, „то није начин на који се чисти вртна стаза.“ Рекавши то, Рикју закорачи у врт, затреса једно дрво и расу по врту златно и тамноцрвено лишће – комадиће јесењег броката! Рикју није захтевао само чистоћу, већ и лепоту и природност.
Име боравиште илузије подразумева такву грађевину која може да задовољи неки индивидуални уметнички захтев. Чајна соба је направљена за мајстора чаја, а не мајстор чаја за чајну собу. Она није намењена потомству и зато је пролазна. Идеја да свако треба да има своју кућу заснована је на једном старом јапанском обичају, на шинтоистичком сујеверју које налаже да свако пребивалиште мора бити напуштено након смрти главног станара. Можда је постојао неки необјашњив здравствени разлог за такве поступке. Други древни обичај је био да се сваком пару који се венча сагради нова кућа. На основу тих обичаја можемо закључити због чега су се, у стара времена, царске престонице тако често селиле из једног места на друго.
Пример једног од тих старих обичаја је и на сваких двадесет година поновно грађење храма Исе, врховног светилишта богиње Сунца, а који се одржао до данашњих дана. Опстанак тих обичаја је био могућ само због начина грађења какву има наша древна архитектура – лако за рушење, лако за подизање. Трајнија грађевина, од опеке и камена, учинила би сеобе неизводљивим, што су оне и постале када смо, после периода Нара, прихватили стабилније и масивније дрвене конструкције из Кине.
Ипак, са превлашћу зен индивидуализма у 15. веку, стара идеја постаје прожета дубљим значењем што се види и у примеру чајне собе. Зен, са будистичком теоријом пролазности и тежњом за превласт духа над материјом, препознао је кућу само као привремено уточиште за тело. Само тело је било тек колибица у дивљини, слабо скровиште направљено од свезане траве што расте наоколо – а која би се разложила у првобитну дивљину када би се опет развезала. У чајној соби пролазност се сугерисала привидном неопрезношћу у избору грађевинског материјала; сламнатим кровом, крхкошћу тананих стубова и лакоћом бамбусових подупирача. Вечно се мора наћи само у духу који је отеловљен у том једноставном амбијенту, улепшава све његове делове суптилним сјајем своје рафинираности.
Примена принципа животне снаге у уметности нам говори да чајна соба треба да се гради да би задовољила неки индивидуални укус. Уметност, да би била потпуно цењена, мора бити истинита као и сам, свакодневни живот. То не значи да ми треба да занемаримо захтеве потомства, већ да више уживамо у садашњости. То не значи да ми не треба да се обазиремо на креацију прошлости, него да морамо да их урежемо у властиту свест. Ропско прихватање традиције и формула спутава изражавање индивидуалности у архитектури. Можемо само плакати над бесмисленим имитацијама европских грађевина које се могу видети у модерном Јапану. Чудимо се зашто је код најнапреднијих западних народа архитектура морала бити лишена оригиналности и толико испуњена понављањима застарелих стилова. Можда пролазимо кроз период демократизације уметности док чекамо појаву неког кнежевског мајстора који ће успоставити нову династију. Када бисмо само више волели старе, а мање их опонашали! Речено је да су Грци били велики зато што никада нису црпели из Антике.
Термин боравиште празнине, сем што изражава таоистичку теорију о сеобухватном, укључује и концепцију о непрестаној потреби за променом украсних мотива. Осим нечега што се у чајну собу може привремено сместити да би се задовољило неко естетско расположење, она је апсолутно празна. Неки посебан уметнички предмет се уноси за одређену прилику док је све остало одабрано и уређено тако да повећа лепоту основне теме. Нико не може истовремено да слуша различита музичка дела, пошто истинско разумевање лепоте постаје могуће само концентрацијом на неки централни мотив. Тако ће се видети да је начин украшавања наших чајних соба супротан ономе који је уобичајен на Западу, где се унутрашњост куће често претвара у музеј.
Јапанцу, који је навикао на једноставност украшавања и на често мењање украса, западни ентеријер, стално испуњен огромном количином слика, кипова и старудија, чини се као вулгарно испољавање богатства. Потребно је велико разумевање да би се непрекидно уживало чак и у једном ремек-делу, а способност уметничког осећаја мора бити безгранична код оних који могу, дан за даном, да живе усред такве збрке боја и облика каква се често може видети у европским и америчким кућама.
Боравиште несиметричног сугерише на следећу фазу нашег декоративног плана. Западни критичари су често коментарисали одсутност симетрије у јапанским уметничким предметима која је резултат испољавања таоистичких идеала кроз зен. Конфучијанизам, са својом дубоко усађеном идејом дуализма, и северни будизам, са својим поштовањем тројства, нису били ни у каквој супротности са изражавањем симетрије. У ствари, ако проучимо стару кинеску бронзу или религиозну уметност династије Танг и раздобље Нара, уочићемо непрекидну тежњу за симетријом. Размештај украса наших класичних ентеријера био је строго одређен. Међутим, таоистичка и зен концепција савршенства била је другачија. Динамична природа њихове философије више пажње је придавала процесу кроз који се савршенство тражило, него самом савршенству.
Истинску лепоту може да открије само онај ко је ментално употпунио неупотпуњено. Снага живота и уметности је у њиховој способности развоја. Сваком госту је остављено да маштом, и у складу са самим собом, употпуни ефекат чајне собе. Откад је зен преовладао као начин мишљења, уметност Далеког истока намерно је избегавала симетрију, пошто она не изражава само употпуњавање, већ и понављање. Једноличност дизајна се сматрала кобном за свежину маште. Тако су пејзажи, птице и цвеће постали омиљене теме за осликавање, више него људски лик који је присутан и у самом посматрачу. Често смо себи очигледни такви какви смо, и упркос нашој таштини, чак и самопосматрање може да постане монотоно.
У чајној соби је стално присутан страх од понављања. Различити украсни предмети у соби треба тако да се одаберу да се ни једна боја или дезен не понављају. Ако имате жив цвет, није дозвољена слика цвећа. Ако користите округао котлић, врч за воду мора да буде угаони. Шољица са црном глазуром не сме да се користи са црном лакираном кутијом за чај. Кад се поставља ваза на кадионик на токоному, мора да се обрати пажња да се не стави тачно на средину и подели простор на две једнаке половине. Да би се разбила свака помисао на монотонију у соби, потпорни стуб токономе је, за разлику од осталих стубова, израђен од друге врсте дрвета.
И овде се јапански начин украшавања ентеријера разликује од оног на Западу, где предмете на каминима и другим местима можемо да видимо симетрично поређане. У западним кућама смо често суочени са оним што се нама чини бескорисним понављањем. Налазимо да је заморно разговарати са човеком иза чијих леђа у нас зури његов портрет у природној величини. Питамо се који је од њих стваран, онај са слике или онај који говори, и осећамо чудно убеђење да један од њих мора бити лажан. Много пута смо седели за свечаним столом мислећи да бисмо потајно осећали мучнину у желуцу, о приказаном обиљу на трпезаријским зидовима. Чему те насликане жртве лова и спорта, детаљне гравуре риба и плодова? Чему излагање породичних тањира који нас подсећају на оне који су некад обедовали, а сад су мртви?
Једноставност чајне собе и њена лишеност вулгарности чини је истинским светилиштем за разлику од узнемирености спољног света. Само ту се човек може неометано посветити поштовању лепог. У 16. веку, пошто је био развијен строги формализам управе Токугава, она је пружала једину могућност за слободно дружење уметничких душа. Пред великим уметничким делом није било разлике између даимјоа, самураја и сељака. Данас, индустријализација све више отежава достизање истинске отмености широм света. Није ли нам чајна соба потребнија него икад?
Казуко Окакура (1862-1913) потиче из самурајске породице. Био је велики противник отварања Јапана према свету и његове модернизације у време цара Меиђија (друга половина 19. века). На Токијском царском универзитету је стекао титулу магистра уметности и са одличним успехом положио философију и енглеску књижевност. Био је велики познавалац кинеског језика. Веома је заслужан што се западни свет упознао са традиционалном јапанском културом и културном баштином. Значајан део живота морао је проведе у Бостону, где је било више разумевања за његове напоре да очува традиционални Јапан, него у самом Јапану. За живота су му објављене три књиге, а после смрти сабрана дела „Срце раја“.
Одломак из Књиге о чају, Казуко Окакура
