Када је блудни син рекао своме оцу: „Желим да ми даш мој део наследства, хоћу да одем од куће и да живим како ја хоћу!“, његов отац, иако у дубини душе није то желео, испунио је синовљеву вољу. Дао је сину његов део имања, рекавши му: “ Дете моје, много те волим, и не желим да идеш од куће, а ти чини како хоћеш, јер у истинској љубави нема принуде!“. Човек не може никога да принуди на љубав јер такво шта не би била љубав , већ принуда.
Муж не може да присили жену да га воли нити жена мужа. Родитељи не могу да присиљавају децу да их воле. Љубав не може никоме бити наметнута: човек може да заволи другога искључиво по надахнућу . Зато отац блудноме сину и каже: „Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те код куће чека љубав коју нећеш наћи нигде другде наћи. Знам да ћеш живети распусно, рђаво, у блуду и невољама али надам се да ћеш се кад-тад вратити кући!“. Отац је сину оставио потпуну слободу избора. Зашто? Зато што је био потпуно сигуран у своју љубав према свом детету. Када је човек уверен у оно што ради, потпуно је миран. И блудни син се када се испунило време, уз помоћ Божију вратио кући!
Када се, пак у кући чује свађа и вика родитеља, макар то било из најбољих намера, дете се духовно квари и не треба га онда грдити због рђавих дела које чини ван куће. Још је горе ако је твоје дете учинило нешто рђаво, а ти покушаваш да га „исправиш“ и „усмериш на прави пут“ тако што ћеш да га грдиш, понижаваш и тучеш. Тада ће дете отићи од куће и неће се више вратити. Зло не може бити исправљено злим, већ само на добар и богоугодан начин.
Из књиге- Духовни живот у свету без Христа