Када је блудни син рекао своме оцу: „Желим да ми даш мој део наследства, хоћу да одем од куће и да живим како ја хоћу!“, његов отац, иако је у дубини душе није то желео, испунио је синовљеву вољу. Дао је сину његов део имања, рекавши му: „Дете моје, много те волим и не желим да идеш од куће, а ти чини како хоћеш, јер у истинској љубави нема принуде!“ Човек не може никога да принуди да на љубав, јер такву нешто не би била љубав, већ принуда. Муж не може да присили жену да га воли, нити жена мужа. Родитељи немају права да присиљавају децу да их воле. Љубав не може бити никоме наметнута: човек може да заволи другог човека искључиво по надахнућу. Зато отац блудноме сину каже: „Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те код куће чека љубав коју нећеш наћи нигде. Знам да ћеш живети распусно, рђаво, у блуду и невољама, али надам се да ћеш се кад тад вратити кући!“ Отац је сину оставио потпуну слободу избора. Зашто? Зато што је био потпуно сигуран у своју љубав према свом детету. Када је човек уверен у оно што ради, потпуно је миран. У блудни син се , када се испунило време, уз Божију помоћ вратио кући.
Када се пак у кући чује свађа и вика родитеља, макар то било и из најбољих намера, дете се духовно квари и не треба га онда грдити због рђавих дела које чини ван куће. Још је горе ако је твоје дете учинило нешто рђаво, а ти покушаш да га „исправиш“ и „усмериш на прави пут“ тако шт0 ћеш д ага грдиш, понижаваш, тучеш. Тада ће дете отићи од куће и неће се више вратити. зар не може бити исправљено на зао, већ на само добар и богоугодан начин.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
