Зар ја нисам слободан у своме чинити шта хоћу?
Или је око твоје зло што сам ја добар?
Матеј 20:15
Параболе су биле опште прихваћени метод поучавања у древном свету, па области Јудеје и Галилеје у којима је Христос деловао као учитељ нису биле изузетак по овом питању. Бројни равини са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере користили су ове приче са упоредним значењем да би пренели своје учење. То је чинио и Христос. Синоптици доносе велики број парабола које се могу поделити у три групе:
1) пример приче – које нису параболе у пуном смислу јер не садрже упоредно (метафорично) значење, већ настају као сликовити одговор на конкретно питање. Тај одговор по правилу описује пример који треба (прича о милостивом Самарјану, прича о царинику и фарисеју и др.) или не треба следити (прича о неразумном богаташу),
2) на другом крају се налазе проширене параболе које су приповести у којима готово сваки детаљ садржи метафорично значење (прича о сејачу, прича о пшеници и кукољу),
3) између ове две групе се налазе класичне параболе у којима се обликује метафорично значење општих места, док по правилу значење не треба тражити у детаљима. Овој групи парабола припада и Христова парабола о „радницима у винограду“ записана у првом делу Мт 20.
Пре него се усресредимо на њен садржај било би добро да имамо на уму да су параболе уопштено састављене из две целине. Најпре, ту је слика базе или основе, то је слика из живота, свакодневног или не. Она може, али не мора, да буде истинита и повезана са конкретним догађајем. У сваком случају, она је блиска и јасна публици. То омогућује да се мисли слушалаца уздигну ка паралелном значењу односно поруци (било да се она односи на релацију Бог – човек или човек-човек).
Ова сазнања нам помажу да разумемо загонетну Христову параболу у којој Христос слику базе преузима из аграрног друштва јудео-галилеје, уређеног на „феудалним“ принципима договора који се ствара између земљопоседника и надничара. Слика је била део свакодневног искуства људи са почетка века, а ослањала се и на старозаветне одељке који су изабрани народ представљали као земаљски виноград небеског Виноградара, тако да је сасвим јасно да је виноградар из Христове параболе Бог.
Проблем са којим се сусрећемо јесте што, хтели то или не, морамо признати да виноградар иако је правно у праву није баш праведан у свом поступку. Уколико покушамо да одгурнемо интуитивну потребу да га оправдамо и дозвилимо себи да постављамо питања, не можемо а да га не запитамо: да, имаш право да даш и последњем као и првом, али зашто то чиниш, зашто изједначаваш оне који су поднели врелину дана са онима? То јесте легитимно али, да ли је поштено?
Можда ова питања се чине саблажњивим и превише слободним, али се неминовно јављају при првом читању, а утисци првог читања су углавном драгоцени.
Пре него се упустимо у трагање за одговорима на ова питања, било би добро да пажњу посветимо литерарном контексту у који је парабола смештена. Већ прве речи параболе, јер је царство небеско као… (Мт 20:1), указују нам да је парабола повезана са догађајима који јој претходе и непосредно са Христовим закључком у вези са тим догађајима изреченим на крају претходног поглавља: али ће многи први бити последњи и последњи први (Мт 19:30) које свој ехо имају и у закључку саме параболе: тако ће бити последњи први и први последњи (Мт 20:16а).
Овај својеврсни литерарни оквир нам указује да је Христова парабола дата као објашњење шире целине започете још у првој половини поглавља 19, она је закључак приповести о богатом младићу који приступа Христу питајући учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вечни? (Мт 19:16)
Приповест се развија до тренутка када чувши Христов одговор продај све што имаш, подај сиромасима и имаћеш благо на небу, па хајде за мном, младић отиде жалостан јер имаше много имања (Мт 19:22). Видевши реакцију младића Христос изриче речи којима удара у темеље старозаветне логике по којој богатство не да није сметња у уздизању ка Богу, већ је показатељ и доказ божанских благослова. Није, стога, чудно што Христове речи: заиста вам кажем да је богатоме тешко ући у царство небеско. И опет кажем вам: лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у царство небеско изазивају запрепашћење његових ученика и покрећу њихово питање: ко се, дакле, може спасити? (Мт 19:23-25)
У даљем тексту описује се разговор између апостола Петра, који као да је први наслутио смисао Христовог исказа, и Христа, који на Петрово питање ето, ми смо све оставили и идемо за тобом. Шта ће, дакле, са нама бити: одговара речима:
заиста вам кажем да ће сви који пођосте за мном, у новом животу, када седне Син човечији на престо славе своје, сести и сами на дванест престола и судити над дванаест племена Израилових. И сваки који је оставио кућу, или браћу или сестре, или оца или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико и наследиће живот вечни. Али ће многи први бити последњи и последњи први, јер је Царство небеско као човек домаћин који ујутро рано изаађе да најми раднике у свој виноград… (Мт 19:27-20:1)
Христова прича, стога, представља одговор апостолу Петру чије питање има смисао: Господе, за разлику од овог младића који није био спреман на одрицање, ми смо учинили оно што си тражио (све оставили) и кренули за тобом. Каква нас награда чека у будућности за наше одрицање у садашњости?
Одговарајући на то питање Христос указује да је логика којом се Петар руководи погрешна.
Он описује домаћина који унајмљује раднике за једнодневни рад у свом винограду. Он то чини пет пута у пет различитих делова дана (ујутро рано, у трећи, шести, девети и једанести сат). Прва група радника је склопила договор по којем ће добити динар за свој целодневни рад (стандардна дневница тог доба), док је другој и трећој групи обећано оно што је право, док четврта и пета група није добила никакво обећање.
Приликом исплате сви су добили исто, што је изазвало разумљиво незадовољство: ево, ови последњи један час радише и изједначи их са нама који поднесмо тегобу дана и жегу (Мт 20:12).
У овим речима као да одјекује раније Петрово питање ето, ми смо све оставили и идемо за тобом (од јутра подносимо тежину дана и жегу). Шта ће, дакле, са нама бити?
Домаћинов одговор пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли се са мном погодио за динар? Узми своје па иди; а ја хоћу овоме последњем да дам као и теби. Зар ја нисам слободан у своме чинити шта хоћу? Или је око твоје зло што сам ја добар? (Мт 20:13-14) на први поглед као да не разрешава дилему коју је Петар покренуо својим питањем.
Но, да би смо схватили снагу ових речи треба да се боље упознамо са сликом базе ове приповести која заправо одражава сурове околности живота који се живео дан за дан, живота без штедних рачуна, пуних фризова и других начина обезбеђивања егзистенције који су карактеристични за савремене околности живота. Надничари су у то време били људи који су данас радили да би тим радом обезбедили средства којима ће прехранити своју породицу већ наредног дана.
Посматрајући из ове перспективе добијамо другачију слику. Радници унајмљени рано ујутро јесу поднели тежину дана и жегу, али са свешћу да су у винограду правичног господара који им је обећао пуну и поштену надницу, меру добру и набијену, како се каже у Старом завету, зараду којом је обезбеђен наредни дан живота њихових породица.
И док је њих морила тежина дана и жега, каква су питања морила њихове сараднике који нису најмљени на почетку радног времена, већ у позним сатима? Са каквим страховима су се суочавали они који су дочекали последњи сат радног дана без средстава којима ће наредног дана обезбедити најосновније за своју породицу? Из ове перспективе одговор господара изгледа мање као израз његове самовоље (могу да чиним како хоћу са својим имањем), а више као позив на промишљање.
Ко је био у бољој позицији?
Петре, поручио је Христос овом параболом, ви јесте све оставили и кренули за мном али, да ли је то одрицање или добитак? На шта си усресређен? Да ли си у толикој мери опхрван „тежином дана и жегом“ да пропушташ да препознаш доброту господара који ти од раног јутра нуди разрешење не само егзистенцијалних већ и есенцијалних недоумица?
А шта је са нама?
Да ли свој хришћански живот доживљавамо као исцрпљујући напор или разрешење најдубљих трагања свог живота?
Да ли препознајемо доброту свог Господара или дозвољавамо да нас наше зло око, погрешна перспектива доведе у позицију да чујемо речи: узми своје па иди?
Јован Благојевић
