Браћо и сестре, убисмо Бога. Како они древни Јудејци, тако и ми данас. Напредовасмо силно, и не можемо се мерити са њима. Они су у поређењу са нама били прави варвари. За реч су убијали, каменовали, разапињали, а ми смо ипак цивилизованији. Не скачемо и не вриштимо ко они кад су бедног Пилата исцимали. Човек кад је устао тог Дана, није ни знао да ће променити ток историје и да ће се његово име до вечности помињати. Не као велики војсковођа или државник, уметник… него као судија. Да ли је још неки судија остао у колективном сећању? Има судија које се помињу у Ст.Завету, али је једино несретни Самсон познат већини. И има Судија код кога ћемо на крају сви ми.

Значи као што рекох нисмо ми ко варвари Јудејци. Ми сад то радимо лепо, у рукавицама. На дугме. Што да крваримо руке и да се изругујемо, натичемо на штап сирће да појимо оне који умиру за нас. Ми то онако гордо, стилски готово. Убијамо речју. Ови несретници што данас користе чакије и шаке, или пуцаљке, баш су ко из Средњег века. Без икаквог стила.

И у том размишљању сетих се нашег брата Феђе. Какав човек!!! Цео живот се трудио око жена, да би на крају добио премију, а ни то му није било довољно за срећу. И даље је морао да баца коцкице, врти карте. Да је тада имао кладионицу, вероватно би се зацементирао тамо.

Е па баш тај Феђа када је ишао на неку коцкарску турнеју по Европи, са својом Аном, видео је слику коју је баш он прославио. Да о њој није написао коментар у „Идиоту“, како се због такве слике може изгубити вера, нико не би обратио посебну пажњу. Слика, типично римокатоличка. И није једина да је Господ тако приказан. Како лежи у гробу. Заправо има таквих, углавном кипова, у Римокатоличкој Цркви. Пијета, Велики Петак, Распеће. Негде прочитах да је православни Крст без распетог Господа. Да су га тек касније почели стављати на Крстове у нашим црквама, под утицајем Западне Цркве. Може бити.

Ето и тај наш брат Феђа, и ако је имао своју омиљену икону, њега је једна неправославна слика духовно потресла. Заправо Бог му запалио жишку у срцу. Могао је то и на други начин, али то је Његово. Како и зашто. Код кога и где.

Убисмо дакле тог Бога, који нам некад дође као сметња да радимо све оно што пожелимо. Проради некад савест, па се снуждимо, ако Бог да и покајемо, исповедимо му се. Пожалимо, захвалимо, и прославимо Га. Понавља се то наше убиство и покајање сваки дан. Обично кажемо ко брат Понтије, „перем руке, Његова Крв на вас!“, или у слободном преводу „нисам крив, други су криви“. И не могу да кажем да ми Понтије није био некако увек симпа. Није добрица, али није ни зло. Није хтео да Господа убије. Тако, човек ради свој посао. Добар службеник, поштовао локалце, готово идеалан окупатор.

Е мој Господе, што нас држиш још увек? Убисмо те, признасмо кривицу, а ни Ти нас не осуди него нам спасење пружи. Зашто? Љубав ли је? Немаш Ти ништа од нашег „извини“, али прими нашу веру као жртву кад већ љубави немамо.

Да. Има и она о томе да Господ држи ову Земљу још увек да се врти око себе, због љубави људи који су свесни и Тебе и свега на овом Свету. Што ме подсети на ону старозаветну кад је Аврам кукумавчио за Содому, Господу „немој да је уништиш ако има 100 људи који су ок. А можда неће бити 100, ајде ако их је 50, а можда их неће бити ни 50, ајде ако буде 10…“

Колико је данас таквих због којих над овом Земљом, Дух Свети дише?

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име