Куга је за средњовековне људе била најстрашнија позната болест, која убија људе на веома суров и болан начин. Људима су масовно отицали лимфни чворови, што је било веома болно, а кожа им је тамнела – и то су само неки од видљивих симптома који су плашили становништво.
Злослутној атмосфери доприносили су и тадашњи лекари који су се огртали црним плаштом и носили маску са дугачким кљуном попут птичјег. Разлог због ког су носили ове маске лежи у заблуди о пореклу болести.
У периоду избијања бубонске куге – пандемије која се вековима понављала у Европи – градови захваћени болешћу ангажовали су лекаре против куге. Они су преписивали лекове за које се веровало да су заштитна средства на основу искустава, али и обдукција које су радили, а изводили су их носећи маске.
Почетак ношења овог костима везује се за Чарлса де Лормеа, лекара који се бринуо о здрављу многих европских владара током 17. века, укључујући и краља Луја XIII и Гастона од Орлеана, сина Марије де Медичи. Његова, и „униформа“ других лекара, укључивала је капут премазан мирисним воском који је био повезан са чизмама, кошуљу са неком врстом капуљаче, шешир и рукавице од козје коже. Такође су носили и штап којим су окретали и склањали жртве.
Посебно необичан био је начин којим су штитили лице: носили су маску која је имала отвор за очи (попут наочара) и дугачак кљун и која је била испуњена парфемом од мешавине биљака. Маска је имала две рупе близу носница које су омогућавале дисање, али и подношење јаког мириса биљака којим су биле премазане или обложене.
Узрок куге је бактерија Yersinia pestis, која се преноси са животиња на људе или путем убода буве, такође контактом са контаминираном течношћу или ткивом и капљичним путем – односно кијањем и кашљањем заражених особа. Међутим, тадашњи лекари су веровали да се болест шири ваздухом – а мера за степен затрованости је био непријатан мирис – маизма. Они су веровали да тај ваздух ствара неравнотежу у телесним соковима.
Како је најдоминантнији био непријатан мирис, они су веровали да се у њему крије и узрок, па су се од њега штитили јаким парфемима. Осим сопствене заштите, веровало се да јаким мирисима могу да се „дезинфикују“ подручја заражена кугом.
Лекари су пунили своје маске мешавином од више од 55 биљака и других компоненти, попут меса неких животиња које су ситнили да буде у облику праха, цимета, мирте и меда. Те мешавине су им биле као нека врста „филтера“. Де Лорме је сматрао да дужина кљуна даје довољно времена тој мешавини да „убије“ кугу, пре него што она дође до носница.
Чак три велике куге су „гутале“ људске животе пре него што је узрок коначно откривен. Јустинијанова куга, која је харала од 541. до 750. године, а која је дневно убијала око 10 000 људи. Црна смрт, која је између 1334. и 1372. избрисала трећину Европљана и наставила повремено да се појављује; и Трећа Пандемија која је опустошила већи део Азије између 1894. и 1959 године.
На крају, одећа лекара против куге – као и њихове методе – нису имале велики значај. „Нажалост“, пише историчар Френк М. Снуден, „терапијске стратегије тадашњих лекара веома су мало утицале на то да продуже живот, олакшају патњу или излече“.
Ти лекари против можда су одмах знали о чему се ради, али све до открића бактерија и модерних антибиотика, њихове методе и костими нису могли да пруже праву заштиту од болести.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nationalgeographic.rs
