Млади ученик је отишао у шетњу са својом учитељем. Док су шетали и разговарали, он је на другој страни пута угледао пар старих ципела које су изгледа припадале сиромашном сељаку који је био радио на својој њиви која се налазила ту, крај пута и који је већ завршио посао.
Ученик је рекао професору:
„Хајде да се нашалимо са овим сељаком. Сакријмо му ципеле и из потаје гледајмо шта ће да ради када их не нађе.“
Професор му је одговорио:
„Дечко, ја се никад не шалим на рачун туђе невоље и недаће. Али пошто си богат, можеш да уживаш у следећем – стави по златник у сваку ципелу, а онда ћемо се сакрити у жбуње и гледати његову реакцију.“
Ученик је то учинио и обојица су се сакрили иза оближњег жбуна. Сељак је завршио посао и убрзо дошао са њиве на место где је оставио ципеле и капут.
Док је обувао ципеле, осетио је да има нешто у ципели. У почетку је мислио да је то каменчић, али је убрзо схватио да је то златник. Био је задивљен када је угледао златник, погледао око себе, а затим је неко време стајао замишљен. Поново је погледао около, али никога није видео. Ставио је новчић у џеп и отишао да обује другу ципелу, али је и у њој, на своје велико изненађење, нашао златник.
Одједном је био ганут и пао је на колена, подигао главу ка небу и почео да изговара молитву захвалности.
У својој молитви поменуо је своју тешко болесну жену, децу која немају шта да једу, а сада ће, захваљујући невидљивој руци која му је послала новчиће, коначно бити спашени.
Ученик је стајао дубоко дирнут, са сузама у очима. Професор га је упитао:
„Да си се нашалио с њим како си мислио, да ли би био срећнији него што си сада?“
Младић је одговорио:
„Професоре, научили сте ме лекцију коју никада нећу заборавити! Сада заиста разумем речи које раније нисам разумео: Благо је ономе ко даје више од онога који прима!“
Зато, кад год можете учинити добро, пожурите и нећете се покајати. Само следите своју савест и пут правих вредности.
извор: pritchi.bg
