Ја сам Александар, имам 30 година и долазим из Суботице.
У заједници Земља живих сам 29 месеци због проблема са коцкањем. Моја животна прича креће тако што сам 1995 године за време Олује са породицом пребегао из Хрватске у Суботицу. Упркос свим недаћама које су ме снашле, могу да кажем да ми у детињство није ништа недостајало. Породица се трудила колико год је могла да ми омогући све што ми је као детету било потребно.
Већ пред крај основне школе, у осмом разреду, у глави сам стекао мисао да ми је материјални аспект много битан и да не могу да прихватим да не будем као други. Рецимо да немам патике као други неко, да не једем ужину као неко, да не носим паре на екскурзију, нисам могао са тим да се помирим. У то време сам тренирао фудбал и са другарима са тренинга и са другарима из школе лагано кренуо у свет кладионице.
За почетак су то били тикети од 20, 50 динара, скромно, колико сам могао да одвојим од ужине. Одласком у средњу школу и са почетком излазака, почео сам све више и више да идем, јер нисам могао да се задовољим да изађем у град са 500, 1000 динара колико су ми моји тада давали. Све те паре сам стављао на тикет и ако тикет дође изаћићу као човек, а ако не дође, нешто ћу измислити и вратићу се раније кући. Нисам могао са просеком да се задовољим и тежио сам вишем и тако ми је прошла средња школа.
Пред сам крај средње школе, сусрео сам се дојавама преко неких људи и први пут сам дошао до неких већих пара. То је било пар хиљада евра у питању и од тада мој свет клађења никад више није био исти. Никад више нисам ни могао да замислим да се кладим на 20,50,100,200 динара. То су сада били много већи износи у еврима. Након одласка на факултет 2006. године, то одлази на виши ниво.
Одласком на факултет у Нови Сад, доживео сам као да сам пуштен са ланца и да могу да радим шта хоћу. Имао сам покриће јер сам три године факултета дао, имао сам покриће код родитеља да ме не проверавају и да буду спокојни да им син даје факултет, кад долази кући, нормалан је. Ја сам био све, сам не то, свакодневни боравци по кладионицама, свакодневни изласци, пијанке. Почео сам са конзумирањем марихуане и кокаина и сигуран сам да нисам упао у проблеме са коцком, завршио би на лечењу због тога.
Трошио сам много пара, као и у сваком пороку почетак је много леп, и тај контакт са коцком у Новом Саду деловао ми је да је сав свет мој. Био сам ипак свестан да ће то кад тад стати и да ћу морати да спустим лопту. Међутим, нисам хтео да станем док иде, моје неко мишљење је било да ћу се коцкати докле год будем имао својих пара. Када више не будем имао пара, једноставно наставићу да студирам и живећу нормалан живот као сви други студенти. Међутим то није био случај, него тек када сам добро дотакао дно био сам свестан шта сам урадио.
Као што сам рекао, коцкао сам се у Новом Саду и живео сам живот који је захтевао много пара дневно. Да бих све то обезбедио, почео сам да се бавим продајом разних таблета, до ефедрина који се користи за неке наркотике. Препродајем тих глупости, ушао сам у неки свет људи који су далеко изнад мог нивоа. Јер никада нисам био ни битанга, ни криминалац, већ особа која је слепо волела да има те паре да се коцка, да излази, да буде фрајер, не знам како то да назовем. Уз такве људе нисам никако ишао, свестан да није то за мене, али ето, било ми је лепо и уживао сам.
Када сам упознао једну девојку, пожелео сам да изађем из целе те приче, међутим када уђеш у такав посао са таквим људима, тешко је изаћи кад ти хоћеш и са условима каквим ти хоћеш. Мој излазак из целе приче је био јако болан, преко ноћи сам изашао из лагодног живота са великим дугом. И тада не успевам да заузмем неки здрав став како сам васпитан и да ту муку поделим са породицом. Не желећи да оптерећујем оца и мајку који су избегли и мучили се, ја се сам упуштам у решавању мојих дугова реда величине десетине хиљада евра да не кажем стотине. То је у старту било осуђено на пропаст и ја сам био убеђен да то могу, ако ме је коцка ишла раније, ићи ће ме и сада. Успећу ја коцкајући да вратим, овако или онако.
Међутим ископао сам канал од свих силних глупости, само сам удвостручио, утростручио та дуговања. Са временом сам почео да позајмљујем од свих људи које сам познавао и просипао сам разне приче. Временом су ме сви брзо провалили и био сам смешан свима. Милион прича сам причао различитих, јер и Суботица и Нови Сад су мала места и моје приче су биле проваљене. Након годину дана 2009, 2010. моји су видели да се нешто дешава али нису знали шта. Покушавали су да разговарају са мном али, као вешт манипулатор, увек сам успевао да им извучем онолико пара колико ми је било потребно за наредни период. Типа недељу, две да ме нико не смара за паре, будем код куће нормалан и опет онда по старом. Никад нисам хтео да кажем цео дуг због неког поноса, гордости, нисам знао у мојој глави шта је било, нисам хтео да их разочарам. Убрзо и они губе стрпљење, изгубио сам све људе око себе, девојку, пријатеље и све што се могло изгубити. Изгубио сам јер нисам био искрен са њима, јер све сам лагао, све ми се сводило да измузем паре од њих.
Тада више нисам имао од ни од кога, почео сам да узимам на камату паре, то су били страшни услови на које сам пристајао. Само да би вратио паре једном, ја позајмим паре са каматом коју ни будала не би узела. Међутим тада, видици су сужени, мислиш да је то исправно решење, само желиш да те неко не зове више, да ти не прети и пристајеш на било шта. Са временом пристајао сам на такве камате, то сада не верујем. Од дуга од хиљаду евра ја направим десет, обећавајући да ћу дати више, само да ме не смара. Нисам имао воље и снаге да слушам те претње сваки дана, да ми телефон звони петсто пута да ми људи траже паре. Мој одбрамбени механизам је био да обећавам шта год, само ме пустите и то је то.
Тако је ишло годинама, живео сам и по улици и свугде. Решења ту није било, дуг се вртео колико моји врате, колико ја извучем. Када сам имао неке мање паре и кад неком нисам био дужан, коцкао сам сваки тренутак и мислио да ћу да направим неке паре да изађем из тог дуга. И тада иста та коцка која ме је претходних година ишла, сада ми ништа није давала и буквално копао сам канал. Било је разних мисли о самоубиству и разне ствари су ми пролазиле кроз главу али као велика кукавица, нисам имао храбрости, Богу хвала.
Пред крај 2014, почетком 2015 године мајци сам рекао неки део истине, опет не сву, нисам хтео да јој кажем у лице да јој је син пропали коцкар. Да јој је син због коцке уништио живот свој и њихов у великој мери. Рекао сам јој педесет посто истине и уз њен предлог сам ушао у заједницу Земља живих да ту покушам да нађем свој мир, неких годину дана, да гурам и да видимо како ћемо после.
По уласку у заједницу у марту 2015. године, једноставно прву ствар коју сам нашао је мир коју сам овде осетио. Једноставно нисам бринуо о телефону, хоће ли неко да ме тражи, да ми прети, да ми звоца, да ми дроби. Мајка је вратила све моје дугове пре уласка, тај стрес од пет година је исчезавао. Могао сам да се пробудим спокојан, да једем спокојан, значи немам никакву фрку у глави. То је било нешто што ми је првих пар месеци толико пријало да не могу да вам опишем. Пријало ми је да будем оно што ја јесам, да нема потребе да се претварам. У заједничком животу са двадесет бивших манипулатора није било потребе за тим. Никакву корист нисам имао од њих, нити неко од мене, једноставно могао сам само да будем искрен.
Овде сам научио да нема потребе да лажем, да искореним то. Након шест месеци имао сам сусрет са породицом мајком, оцем и братом. Било је јако тешко за мене и емотивно видети њих после толико времене насмејане. Њихова највећа брига се лечи, баш је био велики шок за мене. Након тога дана и повратка, чврсто сам решио да ћу до краја да гурам програм због њихове среће, јер сам осетио да ми прија, да ми је то потребно и да нема друге опције за мене. Након две и по године, ишао сам кући на месец дана и могу да кажем да је све супер прошло и опет сам повратио нека стара познанства, пријатеље, породицу. Испричао сам некима своју причу, а немам жеље и интереса да се свима правдам. Једноставно покушаћу да вратим неке драге људе и нека нова познанства. Стварно верујем да ће све бити добро, тако да немам шта даље него да завршим овај програм још месец дана, па онда храбро напред.
У заједници сам научио да прећутим, да трпим, једноставно да не мислим само на себе, већ и на друге, јер не врти се свет само око мене. Научио сам да стављам друге испред себе, стварно сам био велики егоиста. Био сам у стању да узмем све паре од мојих, да их оставим без динара у кући, не размишљајући шта ће брат, шта ће било ко од њих сутра јести. Само сам ја себи био битан и то је оно најбитније. Током времена проведеног у заједници и у многобројним мисаоним ратовима које сам водио, то ми је најтеже падало, јер своју породицу волим више од свега. То је живот зависника, али сам много тога променио на себи и тек мислим да ћу да берем плодове свога труда. Ако човек хоће да се промени, много тога човек може да уради, да научи на овом месту.
По мени овде најбитнија ствар коју сам овде научио је да перем, да кувам, да почистим после себе, неке ствари које је одавно требало да научим. Мислим да ме је заједница научила вери и да дубље уђем у тај свет, а то је можда и најважнија ствар. У заједничким и личним молитвама, нашао сам неко своје пуњење, да сву своју негативу избацим. То је оно што ми треба, што ми доноси живот и једва чекам да изађем и да јеванђелски живот што сам научио у заједници применим и покушам да га упражњавам. Стварно ми пријају литургије, беседе са оцима, тако да стварно верујем да има перспективе и могућности за мене и стварно верујем да ће све бити како треба.“
ПРЕУЗЕТО СА: https://zemljazivih.info/aleksandar/
