Помаже Бог.
Ја бих се, пре свега, захвалио Владики Порфирију, оцу Бранку, оцу Стефану, и свим очевима и људима добре воље, који нам помажу на овом нашем путу да излечимо наше душе, на овом нашем путу излечења.
Зовем се Милош, долазим из Краљева. Имам 33 године. У Заједници сам 20 месеци. Ожењен сам и имам сина од 13 година. Отац ми је умро кад сам био јако млад и, мислим да сам се ја од тад, онако, изгубио… Почео сам да будем бунтовник, и то се негде касније исказало. Мајка се преудала када сам имао неких 15 година, значи, после мог осмог разреда. Са неких 15-16 година отишао сам од мајке и од куће, и дошао у очеву кућу у Краљеву, одакле сам и поникао, наравно, почео сам одмах да живим „улицу“, јер, једноставно, није било никога…, или је можда и било, али ја за то тада нисам хтео ни да чујем.
Почео сам да живим тај неки живот, где сам се одмах сусрео са свим, за мене тада „добрим стварима“ – крађом, дрогом, и свим тим стварима које су тада за мене биле добре. Али већ тада, негде после годину и по дана, толико сам заглибио, да је кући убрзо почела да долази полиција, одмах се ту, у кући, појавио и социјални радник, и… свашта се ту дешавало.
Ја сам био малолетник који, наравно, није имао старатеља. Ту су ми изашле у сусрет тетка и стрина, које су ми и били старатељи. Тетка је ту преузела све на себе, где сам ја обећао да ћу се променити и постати бољи и другачији. Почео сам да радим. Значи, ја сам са неких својих 17-18 година већ почео да радим, али, то ми је била само могућност да уопште имам пара за сву ту дрогу, коју сам већ користио, као и за такав начин живота. Наравно, ту дрогу, те „дизалице“ сам све чешће и чешће узимао. То ми зовемо „брзине“. Ја сам тад мислио да је то ништа, пошто до тада нисам користио хероин, и мислио сам да ова дрога и није дрога. За мене је само хероин била дрога и мислио сам да је ово чисто шала.
Међутим, негде већ у деветнаестој, двадесетој години то је код мене ухватило маха, где сам, кад сам се једном окренуо, имао поред себе трудну девојку и једноставно нисам могао да верујем шта ми се дешава. Живео сам неки живот, међутим, уопште га нисам живео. Нисам ни приметио да имам девојку и да је трудна и да ћу бити отац. Мислим, не знам ни ја како сам то све прихватио и одреаговао…
Мислим да сам ја негде у себи и жудео за породицом, и тражио породицу, пошто је нигде и нисам имао, али у том моменту ја то нисам могао ни да видим, ни да чујем… Али, пошто ми је девојка рекла: „С тобом или без тебе“ – ја сам тај брак, као, прихватио.
Међутим, то је трајало тек неких годину дана, јер, просто, та дрога и све то, једноставно, нисам могао да испратим…
Напротив, био сам, онако, јако, јако лош и свакакве лоше ствари сам радио и њој и детету. Ту се по кући вртела и дрога и полиција и свашта је ту било, да би смо се на крају и развели, тако да сам у року од неких пола године много, много дубоко пао. Распродао сам све из куће, цео намештај и све то што смо ми, да бисмо кренули у тај нови живот, као млад брачни пар стекли. Уништио сам све то.
Мислим да бих уништио и кућу, али та кућа је на два улаза, па је ту један део и од стрица, који нисам могао да продам. И ту сам дошао у једну ситуацију, где сам био баш у јако великом проблему и нисам знао шта ћу и како ћу. Био сам у великом проблему. Тада је једино решење било да побегнем из Краљева и да негде одем. Мислио сам да ако одем из Краљева и склоним се негде, све ће то бити супер. Отишао сам најближе што сам могао, у Црну Гору, и ту сам био неких пола године. Ту сам се упознао са хероином и одмах сам помислио: „То је оно што сам ја тражио!“
После тих пола године и тамо сам толико скандала направио, да сам опет морао да се склоним негде другде. Тада ми се дешава да ме тај један мој другар, с којим сам радио и који је већ био на Кипру, позвао и рекао: „Ајде, брате, дођи овамо. Склони се од свега. Видиш да ниси нормалан“.
Ту сам средио све што је требало и првим авионом отишао на Кипар. Међутим, чим сам тамо дошао, после неких 2-3 месеца, већ сам и тамо почео да правим скандале. Тамо је та дрога много боља и јача него овде код нас, и уопште, све је другачије. Тамо сам се јако брзо оженио са неком девојком, успео да средим папире, а напредовао сам и у послу. Имао сам неку фирму и радио сам, али сам толико био незадовољан, некако… не знам… Успео сам и са њом да створим дом и све што је у тој некој мојој визији, односно, мојој жељи било да имам стан и базен, и не знам шта све. Ипак, негде на крају, онако, кад седнем и останем сам, ничим нисам био задовољан. Не знам ни ја… И даље сам тражио нешто…
Али, убрзо после тога, после пар година и тамо сам заглавио. Свашта сам радио, и продавао и наравно, не хвалим се тиме, заглавио сам неку краћу робију, да бих ту, на робији постао још гори. Када сам изашао напоље, опет ми се пружила шанса да кренем из почетка, међутим, ја сам кренуо још горе, и горе, и горе… Правио сам проблеме… То је страшно… Углавном, после неких опет 3-4 године, кад сам се осврнуо, нашао сам се у лудници, затворен…
После пар дана сам почео свесно да размишљам, дошао сам свести. Тада су ми понудили, или да се вратим у Србију, или ћу остати у тој лудници. Ја сам прихватио услов да идем у Србију, где сам се вратио 2009. године. Са мном је дошла и моја жена са којом сам се оженио на Кипру.
Тек тада сам први пут чуо за „Земљу живих“ и дошли смо да бисмо се, ето, лечили. Али, да бисмо ушли у Заједницу, требало је да се у једној београдској болници „скинемо“ са дроге. Када смо се „скинули“ физички, пошто смо обоје били наркомани, и када је требало да дођемо у Заједницу, видели смо да су куће за лечење одвојене, дакле, посебно мушке и женске… Негде, очигледно, ми и нисмо хтели да се лечимо… и, ето, размишљајући како не можемо заједно да уђемо, једноставно смо се окренули и отишли… Нисмо хтели да се лечимо.
Онда смо се настанили у Београду, узели неку кућу и почели ту да живимо. Али, јако брзо се мени опет десио хероин. Ја сам мислио да је то тако слабо. Некако сам дошао до тих неких француских лекара и кренуо сам са одржавањем метадонском терапијом. То је био тотални пакао за мене.
Неких годину дана сам свакодневно био на том метадону, у тој некој јако великој дози. Међутим, мој живот се… не знам… После пар месеци изгубио сам сва осећања, све… Више нисам знао ни ко сам, ни шта сам, ни шта радим, ни која је која боја, ни… Једноставно сам устајао као неки зомби и одлазио тамо да узмем ту своју терапију. Наравно, мислим… више никакве дроге нису могле да ме дотакну, сем неких разних седатива. Ја сам из те досаде правио разне комбинације тих неких седатива, да бих се једноставно изгубио, да бих изашао из тог робота, да, не знам, да бих нешто видео… И, тако сам се губио по недељу, по десет, по дванаест дана… Наравно, завршавао сам у „Лази Лазаревићу“, и тотално губио разум на 10-15 дана. И опет бих се некако враћао где сам, наравно, имао моменте када већ више, једноставно, нисам хтео да живим…
Али, нисам имао храбрости да узмем пиштољ, да се обесим или да урадим нешто тако, него сам хтео да умрем некако фино, онако, не знам… културно… Тако сам данима скупљао много лекова по апотекама. Хтео сам тако да умрем. Међутим, увек сам био по 3-4 дана у некој коми или већ у „овери“, како се то каже, где сам се будио, не знам ни ја како и зашто.
Последњи пут је то било негде пред Нову годину када сам дошао себи. Да, нисам вам споменуо да сам уз све то, наравно, виђао своје дете и… као, желео да будем отац. Уствари, био сам страшан са тим дететом. Губио сам га по парковима, по Београду… Баш, баш сам био страшан, онако, не отац… Ја не знам… Комшија је био бољи према њему.
Наравно, онда сам видео да немам куд и да је ту, једноставно, неки крај. Онда сам опет покушао да из тог Београда побегнем. Стално сам негде бежао, а онда одлучио да се вратим у Краљево. Дакле, пред ту Нову годину опет сам дошао назад у Краљево, средио мало кућу, пошто је стара, добио неки посао и сећам се, узео неке паре. Некако сам успео да ту моју бившу жену, с којом живи моје дете, убедим да ми га да, да буде са мном за Нову годину и за Божић. Ја уопште не знам како ми га је дала и зашто. Углавном, ја сам ту испао исто јако страшан. Исто сам упао у неки свој свет са тим таблетама, и у свему томе сам се и ја изгубио, а изгубио сам и њега.
Срећом, ту је био стриц, била је тетка, била нека родбина, па су га они испратили. Ја сам опет дошао себи након неких 12-13 дана, а онда сам опет направио један тотални хаос. Опет сам исто покушао рекавши себи: „Човече, немаш ти више шта да тражиш, оно… заврши, брате!“ И тог дана сам отишао и добио дозу тог метадона за неких 12 дана, пошто су ми метадон давали на више дана. Дакле, скупили су ми баш добру, пуну кесу неких лекова… и то јутро сам све то попио. То сам урадио јер сам контао да нећу више да живим. Дакле, то јутро сам све то прогутао и, једноставно, био сам ту, кући, и чекао да се више не пробудим. Међутим, ето, та тетка, она, која се увек провлачи кроз мој живот, некако ме „ископала“ и дошла, не знам ни како, ни зашто…
Нашли су ме, дакле, након неких 12 сати. Била је ту већ вода у плућима, не знам ни ја шта све, и тако сам завршио на ВМА. Сећам се, пробудио сам се девети дан, и, онако, схватам да сам се пробудио, гледам оне људе, видим оне апарате…оне жене вичу: „Јавите мајци, жив је!“
И прво што сам питао, питао сам који је датум, пошто сам већ имао овакву ситуацију. Кад сам видео да сам 9 дана у коми, помислио сам да сам у кризи, и да, једноставно, умирем и да ми треба метадон. Кренуо сам да устанем, и наравно пао, јер ми је био потребан дан-дан и по, да дођем себи. Пошто нису хтели да ме пусте из болнице, ја сам стрчао доле, отишао у мртвачницу, узео неку гардеробу од тих људи који су умрли и отишао по своју дозу. Међутим, тамо су ми рекли: „Човече, ти си опасан по свој живот. Ми теби више не можемо да дајемо терапију“.
Ја ту не знам ни како, ни зашто, једноставно, кљуцнуо сам и вратио се назад кући и просто решио да престанем да се дрогирам, да дођем себи, да скинем те лажи и окове са себе да више никоме не припадам. Уопште, упао сам у делиријум, мислим на тих три месеца тог мог „скидања“. То је био један хаос. Добио сам неке ране по ногама од неких повреда и то није могло да зарасте. Тотално, тотално један хаос од мог живота.
И, негде у јуну, после 4-5 месеци сам се опоравио, добио први посао код једних добрих људи, и, кад сам нешто зарадио, невероватно, сав тај посао сам заборавио, не знам ни ја ни како, ни зашто, и опет сам се издрогирао. И, опет, и опет… И, опет сам се пробудио на том ВМА и просто ту, оно, нешто ми је рекло: „Човече, па хајде, обрати се Цркви. Обрати се“. Сетио сам се „Земље живих“. Дошао сам кући и отишао код свог кума, одакле сам назвао оца Бранка, и, не сећам се тачно шта сам све и како причао, али, сећам се да сам му рекао: „Оче, ил ћу сад ући или нећу никад, пошто више не могу да чекам“. И, отац ми је рекао: „Ето, дођи сутра, буди овде у 10 и 30 ујутру“.
Тада сам ушао у Заједницу и мислим да сам после 20 месеци много напредовао. Највише по питању тога да сам почео да се осећам као родитељ, јер сам са својим сином остварио неки однос који никад нисам имао, јер, ја сам до тад мислио да је то такав однос – да му ја нешто купим и да се он радује. Тако да сам после прве провере највише времена посветио њему, дружили смо се, брали неки сунцокрет, мислим, причали неке најобичније ствари за које сам ја мислио да је то, оно, ништа? Шта је то? Ништа!
Углавном, Заједница ми је пружила пре свега прилику да останем жив, да постанем човек, вратила ми је породицу, вратила ми пријатеље, које сам успут, кроз тај мој живот – све изгубио. Пуно тога ми је пружила, пружила ми је да упознам себе, да видим ко сам, шта сам. Ја сам био и овај и онај, мислим, негде сам ја био ја, али, тражио сам нешто, тражио сам вероватно Бога, и… мислим да сам Га нашао и да кроз то сада мој живот добија смисао. Не знам, бити отац, имати породицу, наћи неки нормалан посао, једноставно… тако видим свој будући живот. Док сам у свом животу до сад јурио неке погрешне ствари, Заједница ми је отворила очи да изађем на прави пут и да препознам праве ствари.
Ето, толико. Хвала вам.
ПРЕУЗЕТО СА: https://zemljazivih.info
ОБЈАВЉЕНО: 5.1.2022.
ПРИРЕДИО: Давор Сантрач
