Помаже Бог!
Јавила се сестра М. са провере и некако док сам дефинисала њену срећу мисли су ме одвеле у онај кутак где нерадо желим да се задржавам када је прошлост у питању. Али тај однос између детета и мајке и детета као мајке ме мучи у последње време. Тачније, почело је са причом тета Мире која има сина зависника и целокупан ток догађаја који је изнела тада ме је увео у размишљање о родитељима који су жртве; о мојој мами која је безусловно и неуморно трагала толиких година за својим изгубљеним дететом. На жалост, тек сад могу да схватим њену жртву; кроз причу тета Мире и њених суза осетила сам сву патњу и моје маме. Свака реченица, бродолом, очај, узалудне приче, бес, све је пројурило тог тренутка кроз крвоток и и ударило директно у вапај за велико“ опрости!“ Али и опрост је процес – на мени није да тражим опрост после свега већ да га кроз дела и молитву чекам у нади сваког дана.
П. С. Данас смо имале први час веза и први пут сам после толико година осетила себе без маски. Уживала сам у дружењу и лепоти онога што јесам. Бар на кратко.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега, као жртву помирења за грехе наше.
*
Помаже Бог!
Прича сестре М. о бојлеру и Душану уз море смијеха за вријеме кафе. Хрпа чоколаде и љути ковиљски ајвар. Разговор који крепи и даје снагу. Загрљај који масира и лијечи. Учење француског у најави. Спознаја да нагињем фанатизму и екстремизму у неким стварима. Чиста постељина и миришљава коса. Пар ставки које су саткале данашњи дан. Због оваквих дана будем захвална Богу за сво страдање кроз које сам прошла. У оваквим данима сам просто у миру са собом и свима око себе. У оваквим данима сам дио Вјечности и Вјечност је дио мене, све има смисао, свијет је један велики мозаик у којем се све савршено уклапа. Боје имају боју, осмијех исијава љубав, ваздух ме некако грли и осјећам како те сваки удисај чини сретним. Господе, помози ми да избацим сву прљавштину из себе, да засија у мени Твој лик, да оправдам то што се човјеком зовем.
„Пресвета Богородице, спаси нас!“
Мисао дана: Ти што долеваш од Свога светог уља у звезде и од безумних пожара правиш кандила пред славом Небеском, долиј Себе и у моју душу, и од страсног пожара направи кандило пред Небесима..
*
Помаже Бог драга браћо
Приближава се и тај тренутак, крај великог поста за два дана. Никад се раније нисам одважио да испоштујем овај велики вишенедељни пост. Ипак и то се догодило мојим боравком и лечењем у заједници. Напољу то не бих могао. Заједница, чудан је то микс, вера у Бога, рад на себи и суживот са братијом. Никад раније нисам искусио тежину Ускршњег поста. Ту су разна искушења, човек је остљивији, раздажљивији, рањивији. Тек овде у заједници видим и живим суштину поста, духовну борбу тј. борбу са самим собом, са својим пожудама и страстима, жељама и хтењима. Све је то од онога што видимо када станемо испред огледала, нашег тела. Не требам објашњавати шта је моје тело, могло би се око тога написати доста саркастичних реченица. Сећам се анегдоте из свог живота везано за тему телесности. Десило ми се то давно, по први пут, не знам у ком узрасту, када сам стао испред огледала, нисам знао кога то гледам. До моје свести није допирало да то што видим сам заправо ја. Да будем искрен то ми се дешава и дан данас. Да ли је то што ми се догађа показатељ, да је људска душа независна од тела. Ја мислим да јесте. Да ли је то показатељ да је душа претежнија од пропадљивог тела? Свакако јест. Тиме ми и постаје јасно зашто је пост битан, укротити тело и спасити душу.
Пресвета Богородице спаси нас
ИЗВОР: https://zemljazivih.info/blog/
Објављено: 30.03.2022.
