У НЕКОЈ замишљеној уличној анкети, која би била уприличена ових дана поводом Дана државности Србије, нажалост, ретко ко би знао да каже ко је био Димитрије Давидовић. Исто тако, хиљаде пролазника који свакодневно протутње поред ћошка Главне и Каналске улице у Земуну, готово и не примети спомен-плочу која нас обавештава да је у кући која је означена бројем 171, рођен Димитрије Давидовић – писац првог Сретењског устава, отац српског штампарства и новинарства. А био је и српски политичар и дипломата…

Животни пут у Србији је започео као кнежев породични секретар. Нешто касније постаје државни секретар, затим дипломата у Цариграду. Свој ангажман у Србији крунише писањем Сретењског устава и успева да постане прва личност, уз кнеза Милоша Обреновића. Рођен је у Земуну, 23. октобра 1789. године, од оца Гаврила Георгијевића и мајке Марије, у једноспратној кући споменутој на почетку текста. Било је то време последњег аустро-турског рата (1788-1791) када су Бечлије заузеле Београд. Какве ли коинциденције, те године је избила и Француска револуција.

ДИМИТРИЈЕВ отац Гаврило је био региментски свештеник и капелан у Грчкој цркви у Бечу. Гаврило се потом вратио у Земун, у свештеничко звање проте. Напустивши свештенички позив, Гаврило се определио за трговину. Димитријев деда звао се Давид Георгијевић (Ђорђевић) и био је један од познатијих наставника Латинске школе у Сремским Карловцима, коју је основао митрополит Павле Ненадовић. Димитрије је касније по најпознатијој личности у породици, деди, Давиду, узео презиме Давидовић.

На обалама „лепог плавог Дунава“ растао је дечак – будући заслужни син Србије Димитрије, сањајући своје снове о лепшој и срећнијој земљи. У Земуну је завршио основну школу после које га отац, као веома надареног, шаље у Сремске Карловце на даље науке у тамошњој гимназији. Догурао је Димитрије до шестог разреда веома успешно. Али, млади темпераментни Земунац долази у сукоб са својим професором Георгијем и митрополитом Стратимировићем, па бива искључен из школе.

Из Карловаца Давидовић одлази у Мађарску, најпре у Кежмарк, а потом у Пешту. Започео је студије филозофије, убрзо прелази на медицину у Бечу, али студије никада није завршио. У Бечу се среће са много наших људи, али најзначајније је његово познанство са Вуком Караџићем и Јернејом Копитаром.

СЛЕДЕЋИ његов корак је био покретање новина на српском језику. Заједно са својим имењаком Димитријем Фрушићем, подноси захтев за издавање листа 2. фебруара 1813. Врховној полицијској управи у Бечу. После многих перипетија, први број изашао је из штампе 23. августа те године под називом „Новине сербске из царствујушћег града Вијене“. Од 1816. године штампане су под скраћеним називом „Новине сербске“. У почетку су излазиле сваки дан сем недеље и празника, а од 1817. до 1822. године два пута недељно.

После слома Првог српског устанка и великог турског терора, појавиле су се српске избеглице у Аустријском царству. У Беч су пристигли Вук Караџић и прота Матеја Ненадовић, којима су се нашли на услузи новинари Давидовић и Фрушић. Они су преводили, састављали европским владарима званичне молбе, водили проту Матеју, званичног представника устаничких Срба, на аудијенције. Странице свог листа Димитрије отвара свим српским књижевницима. Рубрикама „Смеснице књижествене“, „Књижество србско“ и „Прикљученија внутрања“, „Новине сербске“ постале су носилац књижевног живота Срба. Димитрије у Бечу покреће и нови лист у виду алманаха под називом „Забавник“. Објавио је шест бројева, од 1815. до 1821. године.

СРБИЈА у то време после Првог устанка већ има школске установе, заслугом Доситеја Обрадовића, али није имала ниједну штампарију, па самим тим нису се могле штампати и те како потребне књиге, а поготово новине. То сазнање младог Димитрија опредељује да 1819. изучи типографски занат и добије калфенско писмо, што му је омогућило да отвори сопствену штампарију, али је добио ограничено штампарско право да „печата књиге само на восточним језицима“.

Пријатељство са Матејом Ненадовићем обезбедило је Давидовићу државну службу у Србији и он 1821. долази у Крагујевац. Лист у Бечу препушта студенту права Петру Матићу. Наравно, аустријске власти убрзо сазнају за тај поступак и Давидовићу одузимају право на даље издавање листа. Тиме је практично завршена прва „бечка фаза“ његовог деловања. Гашењем ових новина Беч полако престаје да бива центар „свих учених Срба“, који се пребацују у Мађарску и окупљају у Пешти. Настављајући Давидовићеву идеју у Пешти, српски интелектуалци 1823. покрећу часопис „Сербски летопис“.

ДОЛАСКОМ у Крагујевац – срце Шумадије и целе Србије, Давидовић добро уочава и осећа нову средину назвавши је „отечествијем свију нас“. У Србији ће остати наредних 17 година, до своје смрти. Од 1821. до 1829. године био је секретар кнежеве канцеларије. Својим ангажовањем у служби код кнеза Давидовић постаје, рекло би се, најзначајнија личност Милошевог окружења. Био је и учитељ његовој деци. Као књажев лични секретар често је морао да обавља и најповерљивије и најодговорније државне дужности. Од 1829. до 1833. је био дипломата у Цариграду и члан делегације за преговоре са Турцима и заслужан је за њихов добар исход. Предано је радио на решавању питања српске аутономије.

Са дозволом књаза Милоша 23. марта 1832. објављује пробни број будућих новина. Коначно, после две године, 5. јануара 1834. „Новине србске“ почињу да излазе редовно у Крагујевцу, где је премештена београдска штампарија. То су биле прве новине на тлу Србије. Новинарски посао Давидовић успешно обавља. Вешто пласира своје ставове и шири утицај у Србији.

А ОНДА је дошла чувена Милетина буна 1835. године, која је у Давидовићу имала великог присталицу. Његова опредељења била су јасна и у његовим новинама. То се није допадало ни Турској, али ни кнезу Милошу. Смиривањем те буне створили су се услови да се коначно усвоји први српски устав што је те године, на Сретење и учињено. У уставном периоду Давидовић је био министар унутрашњих послова и просвете. Устав је написао по угледу на Монтескјеа, француског филозофа, књижевника, политичког теоретичара, чије су идеје одиграле пресудну улогу у Француској после револуције 1789. године. Према Сретењском уставу, власт више није била усредсређена у дотле свемоћним књажевим рукама, већ подељена на законодавну, судску и извршну. Уставом је Давидовић утврдио и боје државне заставе: црвена, бела, плава. По многим тумачењима био је то најдемократскији правни документ тог доба.

Доношење Сретењског устава изазвало је жестоко реаговање. Устав су осудиле све три велике силе заинтересоване за Србију – Турска, Русија и Аустрија. Давидовић је инсистирао да је доношење Устава унутрашња ствар Србије. Књаз је током писања акта упозоравао Давидовића: „Мотри, кумашине, да се у чему не спотакнемо. Ти бар добро знаш с ким имамо посла.“

СПОР са књазом започет током Милетине буне наставио се када је Србија, под великим притиском великих сила, после 45 дана морала да повуче овај највиши правни акт. Не зна се од кога је књаз био поучен, али Милош губи оно неограничено поверење у Давидовића и над новинама заводи цензуру, а за првог цензора одређује Лазу Теодоровића, тадашњег министра правосуђа и просвете. У Одредби о цензури писало је и ово: „Да се ништа у новине не ставља што би било као примјечаније самог нашег новинара о политики и поступку страних држава.“

„Давидовић и даље води новине, али када је у броју 49 објавио вест о болести старијег Милошевог сина Милана, чаша се препунила и Милош уклања Давидовића из новина и свих других државних послова. Но, Милош је дубоко у себи веома ценио и поштовао Давидовићев учинак, знање, искуство, умешност и допринос проширењу његових и видика његове деце. Могао је Милош да га ликвидира, или пошаље у иностранство. Није то учинио већ је послао Давидовића у Смедерево, дао му кућу у центру, имање у околини са 60 стабала квалитетних шљива, и 300 златних гроша годишње“ – забележили су хроничари. Ту у Смедереву Давидовић је нашао свој мир. Умро је 6. априла 1838. године, по новом календару.

САВЕСТ СЕ КАСНО ПРОБУДИЛА

ПО „старом добром српском обичају“ нико није забележио смрт овог заслужног човека и великог Србина. Па чак ни „Новине србске“, које је он основао и био први уредник и новинар. Сахрањен је на ледини, вероватно на свом имању. Савест се касније пробудила. На залагање Бранислава Нушића, пола века касније, једна улица је добила његово име, пронађен је гроб и његове мошти су пренете поред цркве Успења Богородице из 13. века, на старом гробљу. На надгробној плочи пише: „Димитрије Давидовић, сав Србин.“

 

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име