Звук звона можемо упоредити и с током човековог живота. Заједнички су им почетни импулси, вибрације, периоди стабилизације, слабљења и утихнућа, који ће на крају прећи у апсолутну тишину.
Само ливење течног метала у калуп само је део обимног технолошког поступка израде звона. Додуше, ливење је његов најатрактивнији део, али се без добро извршених радњи које претходе ливењу (одређивања профила звона, израде шаблона и калупа, топљења смеше), као и завршних радњи (полирања, израде бата и његове монтаже), не може замислити квалитетна израда звона и добијање тражене јачине и боје звука.
„Хемијски састав материјала од којег ће бити изливена звона, као и сам процес њиховог ливења није се мењао вековима“, говори Младен, док његова два сина, Немања и Угљеша, убацују у пећ комаде метала (78% бакра и 22% калаја), који ће се на температури од 1.1000Ц претворити у бронзу за“ звона. „Дозвољена су и мала одступања“, открива нам Младен део тајне ливења звона. „Звоноливачка бронза не сме да садржи више од 2% страних примеса, а од тога највише 1% олова. Најниже учешће чистог калаја у овој легури мора бити 20%. Процес сипања течног метала у калуп, као и процес његовог хлађења, умеће је које ће подарити звоно са високом стабилношћу структуре материјала, као предуслов да се звук неће мењати ни након његове вишедеценијске употребе.”
Највеће звоно које је Mладен излио тешко је 3.500 килограма, а поставио га је на звоник Манастира Свете Петке у насељу Пет језера у Бијељини у Републици Српској. Дуго година највеће звоно у Србији било је звоно на звонику Храма Вазнесења Господњег у Чуругу код Новог Сада, тешко 4.775 кг. Његову величину (тежину) надмашило је тек 2001. године највеће звоно Храма Светог Саве у Београду (од 49 колико их је постављено) тешко 6.180 кг, изливено у аустријској ливници „Гарсмајер“ (Грассмаyр) у Инсбруку, да би тачно десет година касније, у јесен 2011. године, у част прославе осам векова Манастира Милешеве, тај манастир добио звоно тешко 9 тона, изливено у звоноливници „Пјатков“ (Kолокольный завод Пятков и K) на Уралу. Иначе, највеће звоно на свету је Цар звоно (Царь Kолокол), изливено у Москви још 1735. године и тешко 201.472,5 кг (пречника 6,6 м и висине 6,14 м), а налази се у близини звоника Ивана Великог у Kремљу. Ово звоно није никада подигнуто на звоник, јер је у великом пожару напукло на 11 места, док се један комад од 11,5 тона одломио.
Најстарије сачувано звоно са натписом на српскословенском језику потиче из 1429. године. Данас се оно чува у бугарском граду Ћустендилу (у историји познат као Велбужд, како се у средњем веку називао). Друга по старини су два звона из 1432. године, што их је Цркви Светог Николе у селу Бањи код Пећи даривао властелин Родоп. Оба Родопова звона су сачувана; једно се налази у ризници Пећке патријаршије, а друго у Народном музеју у Београду. Трећа по старини су три звона из Манастира Градац у Чачку, пронађена 1875. године приликом копања темеља за нову цркву. Звона је Манастиру подарио градачки митрополит Нићифор 1454. године. Kако су за време турске владавине звона систематски уништавана „због схватања верујућих у Алаха да се звоњавом црквених звона одашиљу титраји који нарушавају мир и спокојан починак душа преминулих муслимана” (византолог Радивој Радић), верује се да су она закопана у манастирском дворишту како би се сачувала за боља времена. Kао прворазредни културни споменик чувана су затим у Народном музеју у Београду, да би 1914. године пред непријатељем била склоњена под земљу. Нажалост, место чувања звона је откривено и аустроугарска војска их се докопала. Звона су одвезена у Аустрију и ту им се губи сваки траг. Неки из звоноливнице „Грасмајер“ сматрају да су претопљена у топове.
„Нема два иста звона, као што нема ни два иста човека”, говори Младен Kременовић, показујући нам два звона спремна за испоруку. Наизглед иста по облику и величини, разликују се по натпису. „Довољно је, на пример, у изради калупа за ливење променити само ознаку године ливења, па да услед те минималне промене рељефа дође до разлике у звуку у односу на претходно изливено звоно.“
Заједно констатујемо да је само једна генерација људи била савременик чина изливања и постављања одређеног звона, тако да је само она имала прилику да звона упамти по њиховом облику или уметничкој изведби. Све наредне генерације звона препознају и памте само по звуку. Звук је физичка појава, али, кад су у питању звона, она је само предуслов за субјективно психолошки смисао, тј. појава коју прима ухо и преноси је у свест слушаоца. Низом узастопних опажаја који се повезују у целину, ствара се звучни исказ. Звук се тако прима слухом, а доживљава духом.
Nacionalna geografija
