1
Остаје траг на души
и након што угасну земаљска светла
Остаје љубав са тачкама белим
којим је исплела сенке на небу
Црно и бело, среће и боли
играју коло у једнакој равни
Отисак твој ће дирнути снове
Далеких, тихо мислећих птица
2
Бескрај се труни у очима нашим
Бескрај нам сриче казну без стида
која са рукама заклетве пева
Изгорели бисмо од свевишњег вида
Оронули ми смо јер душа се кида
На међи човека нам лица румене
Док пијемо крајњу чашу живота
У наручју твоме саздана суза
је последња наша вечности кап
Носи нас смрти погледом тесним
Док нам пред очима играју сунца
3
Клешемо небо рукама белим
Што су чистоту у љубави стекле
С облачним лицем идемо к торњу
Којег смо назрели још при рођењу
У њему нас чека увело лишће
Увело цвеће пуно живота
Саткано мером оностране крви
Време поништава самога себе,
А простор је привид несносног мира
Тамо је песма уздах без краја
који не жедни и који не бледи
Тамо се врти бескрајна плоча
легија шкољки и тонућих птица
Тамо те видим,
провидног, светлог,
цвеће нам крхке зглобове спаја
Туга је била путоказ снова,
а уснули град је окриље зора
Више не бежим,
јер бег нам је воља,
А страдање пуно предаје нежне
Сада те грлим,
и љубав је једно
исто са корењем великог грања
које се спушта да опрости жбуњу
