Писао је тако да свако разуме шта је хтео да каже, а његови стихови и данас одзвањају у јавности. Аутор „Бесмртне песме“ и „Плавог чуперка“ и сам је постао бесмртан.
Почеци
Рођен је 14. марта 1932. у Мокрину. Са само шеснаест година написао је прве песме које су изашле у часопису Младост. 1950. године, одштампана му је прву збирка песама „Испричано за пролеће”. Студије је уписао у Београду на Филозофском факултету. Живео је у Новом Саду.
Пре него што је постао познати песник бавио се разним пословима – био је морнар, радио је у луткарском позоришту. О њему је написано пуно текстова, али никако довољно.
Његов живот био је обојен лепим и не баш увек срећним моментима. У истој школској клупи, у Кикинди, седео је са Јованом Ћириловим, који га је памтио као отвореног, космолитски орјентисаног човека, без националне обојености. Његови пријатељи били су Зуко Џумхур, Момо Капор, Арсен Дедић. Међутим, велика и неостврена жеља му је била да оствари однос са нашим чувеним нобеловцем Ивом Андрићем.
Ни да чује за њега
Андрић, није хтео ни да чује за њега. Разлог томе је вероватно био Микин боемски живот, који је био неприхватљив за Андрићеву канцеларијску природу и аскетизам, па није хтео контакт с таквим друштвом.
Једном је Мика, како се причало по кафанама, био с нашим џудистима, репрезентативцима, у Аранђеловцу. Волео је џудо и сматрао је да је то филозофија живота. Они су хтели да поразговарају и да се сликају с нобеловцем, који је вечерао у изолованом салону „Старог здања“ и густирао црвено вино. Замолили су Мику да посредује, али Андрић је то одбио – није га интересовао.
Мира Бањац му плела чарапе
Кад се из Панчева преселио у Нови Сад, дошао је празних руку. Тад га је примио песник Михаил Бабинка и понудио му једну своју собу и нешто новца. Ту је живео с првом женом Бубом. (Касније је Мика у знак захвалности улицу у којој је живео у Новом Саду назвао по свом Михаилу Бабинки.)
Добио је посао у Дневнику, где је пекао новинарски занат, а након развода од Бубе подигао је плате за годину дана унапред, да би њу исплатио кад је завршена бракоразводна парница. Тако је 12 месеци живео без примања, имао је само неке хонораре и доста се злопатио.
И тада је Мира Бањац бринула о њему. Одлазио је код ње и њене мајке на ручак, поклањала му је чарапе да не озебе. Он то никад није рекао својој мајци и сестрама, никад се није јадао. Чак је сакупио паре и купио сестри ципеле за матурско вече, говорили су њему блиски људи.
Смрт
Мика Антић умро је башти своје куће у Улици Михаила Бабинке у Новом Саду, 24. јуна 1986. године, баш дана када је примио Авнојевску награду. У том тренутку већ је био оболео од рака вилице и хирурзи су му одстранили део језика. Чињеницу да више не може да говори песник је тешко поднео.
Много је пио и, скоро фанатично, сликао. Тада је настао циклус предивних слика сунцокрета „боје сунца“ коју је Мика добио мешајући окер са златним прахом. И тако је Мика Антић умро са златом на рукама! Покушали су да му оперу руке, али прах није силазио. Мика је лежао на одру док су му шаке светлуцале као у библијској причи. На онај свет песник отишао је златних руку.
Последња жеља
Последња жеља овог песника била је да га поштеде сувишних конвенција.
– Кад ме буду износили, нека прочитају „Бесмртну песму“. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пирав манга коркоро. Нико не сме да ми држи говор – писало је на папиру који је Мика оставио и својом руком написао.
Колико је био омиљен говори податак да га је на вечни починак испратило више од десет хиљада људи.
„Бесмртна песма“
Ако ти јаве: умро сам, а био сам ти драг, онда ће у теби одједном нешто посивети.
На трепавици магла. На усни пепељаст траг.
Да ли си уопште понекад мислио шта значи живети?
Ако ти јаве: умро сам ево шта ће бити.
Хиљаду шарених риба лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити. И коров ће ме скрити. А ја ћу за то време летети високо… Високо.
Зар мислиш да моја рука, колено, или глава може да буде сутра корен брезе ил’ трава?
Ако ти јаве: умро сам, не веруј то не умем.
На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. И зато: не буди тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт и чудно драг.
Ноћу, кад гледаш у небо, и ти намигни мени. Нека то буде тајна. Упркос данима сивим кад видиш неку комету да небо зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим, и живим.
